Poslednja Đoletova balada

Još sam bio sasvim mlad. Bila je to epoha u kojoj su Dorćolci izvodili dinosauruse u šetnju po Kališu, Karaburmci su palili logorske vatre u podnožju zvezdarske šume, a na Tašu je Vlada Janković Džet izgledao kao Deda Mraz koji je prebegao u hevimetalce. Mrzi me da kopam po dokumentaciji, dok vetar vučje zavija nad Beogradom. Radije ću to veče smestiti u istorijski okvir Titove smrti i uspona Novog talasa.

U superfinalu hita godine Radija 202 na Tašu, plasirali su se „Ejsidisi” i Đole Balašević sa baladom „Priča o Vasi Ladačkom”. Beograđani, kao i čitav svet, otkidali su za trofaznim Australijancima, herojima svetske obojene rokenrol metalurgije. Ali te noći gitarski rifovi potpuno su utihnuli pred romansom o poljoprivredniku koji je šutnuo anemičnu klinku nekog nadničara i maznuo ćerku zemljoposednika. Mogao je da uživa kao car sa zlatnom kajlom, dok jaše konje vrane, po livadi razigrane.

Šta je, međutim, učinio sa sobom kolebljivac Vasa? Propio se kao strina i počeo da cmizdri za malom koja mu se javljala u snovima. Vremenom je postao krpa od čoveka, pa su ga izjeli alkohol i duvan, umesto da je postao tajkun i pokupovao propale poljoprivredne kombinate.

Posmatrao sam, mlad i zelen, sve one metalce, pankere, šminkere i ponekog seljobera, koji saosećaju sa Vasom i suzama zalivaju bazen na Tašu. Šta li je sada sa njima? Mnogi od njih su završili kao Vasa, ali overeni od lošeg heroina koji je pristizao u Beograd, kao praškasti, zloslutni vesnik novog sveta. Neki Karaburmci, mobilisani u racijama po toj radničkoj zabiti na samo četiri kilometra od centra, završili su negde kod Vukovara, s licem u blatu.

Dugo se ništa nije čulo o Đoletu Balaševiću. Mislio sam da peca negde na obali Panonskog mora, prisećajući se kako je mesec dana posle 5. oktobra u Narodnom pozorištu, odsvirao jubilarni stoti beogradski koncert samo za „Otpor”. Možda je u mraku do njega sedeo Dobrica Ćosić, u majici mladih revolucionara, koji su oduvali Slobu, uz logističku podršku Bilija Mongtomerija i posle svirke potpisivali u ilegali svoje knjige i ploče, pripovedajući o slavnim memorandumskim danima, koji su se poklapali sa onim hitom nedelje ili godine na Tašu. Obojica su, i Dobrica i Đole, kao estetičari revolucije, nekada pevali „Ne lomite mi bagrenje”, svako na svoj način. Ako bi zagazili u davnija vremena, roman „Daleko je sunce” mogao bi da se prepeva kao klasična naiva partizanskog ciklusa u stihu – „Računajte na nas”!

Đole je stvorio taj kumrovački nokturno za Maršala i pevušio je kada bi drug Tito upao u mistično stanje senilnosti. U tom vakuumu podsvesti, „Rani mraz” je postajao orkestar Prve proleterske, u sutonu komunizma.

Nisam mu slušao novije stvari, još od kada je napisao „Ne volim januar” i „Provincijalku”. To su još dve velike pesme zbog kojih ću, kad god se setim Đoleta, pisati u molu, svestan opasnosti da mogu završiti kao neki od heroja patetične misli. Na dobrom sam tragu.

Pokušavam da proniknem u ideologiju legendarnog kantautora koji je lutao između federalizma i secesionizma, partizana i NVO, sedmog jula i petog oktobra, Dobrice Ćosića i Biljane Srbljanović, Arsena Dedića i Bore Čorbe, srpstva, građanske misli i jugonostalgije... A zapravo je Đorđe Balašević sve vreme bio samo jedno: tvorac najlepših ljubavnih pesama, od kojih je jedna, iz njegove rane faze, bila proročka. Bila je to „Lagana stvar”.

Dobro, bilo je tu i neopevanih ljiga, naročito u poslednjim godinama, kada je, kao svaki klasik, počeo da prepisuje samog sebe, svestan da se svakome bliži poslednja, velika balada. Ispostaviće se da je to balada o njemu, objavljena u petak, u kasno posle podne. Svetske agencije su prenele vest iz Srbije: Umro je Đorđe Balašević.

Kao da je to slutio. Možda je zato godinama zaobilazio salu „Sava centra” u kojoj je tokom devedesetih održao stotinu novogodišnjih koncerata, obavezno ih završavajući pesmom „Odlazi cirkus”. Ko je prevalio četrdesetu, a kaže da se ne seća kako se lakše dolazilo do američke vize nego do karte za njegovu svirku, taj kleveće i laže. Bilo su to muzičke seanse za manično-depresivne Srbe. Red zezanja, pa red teškog bedaka. Ko na njegovom koncertu nije uspeo da smuva devojku, odlazio je sa specijalnim sertifikatom u manastir da potraži odgovore od Svevišnjeg, kad ih već nije našao kod panonskog admirala bez mora, broda i mornarice.

Kada se mali Janezi dignu na noge lagane i na čistom srpskom počnu horski da pevaju „Dolazim, da te opet zaprosim”, a Hrvati na čistoj ekavici najpre počnu da leleču, a potom nariču uz refren „Jesen stiže, dunjo moja”, to ne čine zato što im Đole uručuje pozive za mobilizaciju u JNA, pa ih rastavlja od vernih ljuba. Čine to i činiće zato što su te pesme čista klasika.

Nema otuda potrebe za nekakvom sofisticiranom psihoanalizom koja bi otkrila tajnu suicidnog de-mola genijalnog Novosađanina, koji je pevao tek nešto bolje od Dragana Nikolića u filmu „Kad budem mrtav i beo”, te je svoj talenat najpre iskazao u vodvilju, snimajući skeč-pesmu „U razdeljak te ljubim”. Taj singl doživeo je neverovatan uspeh i dok se verovalo da je na sceni tek prošišao jedan od slučajnih prolaznika, Đole paralelno radi na dva fronta: očarava CK SKJ revolucionarnim zanosom, što ga je inaugurisalo u tamburaškog Boška Buhu, nagoveštavajući istovremeno veliki talenat baladom „Život je more”.

I kada je lomio bagrenje, dajući šansonjerski doprinos kosovskom ciklusu, i kada je govorio da rat nije bio nacrtan pa da ga obrišeš pesmom kao gumicom, i kada je napisao himnu građanskog protesta „SlobodaNe”, paralelno je stvarao pesme koje su postale balkanski evergrin.

Bio je u pravu kada je govorio da se ponekad oseća kao stari, ofucani gladijator. Pobogu, i najveći ultradesničari koji su mu toliko zamerali za života, sada ridaju za njim!

Mogao je da postane šta god hoće, akcionar „Palome” recimo, i zgrne silnu lovu na berzi, na ime rasta deonica fabrike za proizvodnju papirnatih maramica, koje su jednako patetično trošili i bečki konjušari i nebeski Srbi.

I ta fama će ga pratiti zauvek, jer je priča savršeno jednostavna. Đorđe Balašević bio je antologijski pesnik koji je otkrio najveću tajnu. Da svaka nova generacija klinaca ima isti usud. Po lepu protinu kći uvek dođu pogrešni svatovi!

Iz daleka, neki svet, za njih tuđ.