Zločin i kazna bez epiloga

Zapodevši oštru polemiku na stranicama „Politike” dva vrsna redovna profesora, uveliko u penziji, ugledni hirurg, vešt i precizan u skalpelu i peru, prof dr Radoje Čolović i epidemiološki pedantan prof. dr Zoran Radovanović nehotice otvoriše Pandorinu kutiju Medicinskog fakulteta, odnedavno stogodišnjeg korifeja beogradskog Univerziteta

Kao mladi pravnik, a prethodno i tri godine, od 1975. do 1978. godine novinar „Politikine” kuće („Ekspres”), u Dekanatu Medicinskog fakulteta prvi put sam sreo prof. dr Aleksandra Kostića. Sitne građe, primerne za devet decenija, razbarušenih pramenova sede kose, ovog puta bez cilindra iz mladosti ili beretke u starosti,. živahnih očiju, primio je Veliku povelju fakulteta, pred svoj devedeseti rođendan, iz ruku tadašnjeg dekana prof. dr Ljubiše Rakića. Svečanosti je prisustvovao i izvestan broj istaknutih nastavnika i akademika – profesori Bora Božović, Vladimir Kanjuh, Cvetko Rakić, Gordana Tucaković, Veselinka Šušić, Vukica Diklić, Desa Ćetković, prodekan prof Jovan Mićić, koji će naslediti na mestu dekana prof. Rakića, i sredinom devedesetih godina prošlog veka pokrenuti rehabilitaciju nastavnika udaljenih s fakulteta zbog političke nepodobnosti. Po izlasku iz Dekanata, sa sinom Vojislavom uputio se limuzinom SANU, u koju nikad nije primljen, u svoj Histološki institut sa koga je 1952. oteran u penziju u 59. godini. Kaznu u vidu rešenja svojim potpisom izrekla je Mitra Mitrović, ministar prosvete, baš kao što ga je i Velibor Jonić, ministar u vladi Milana Nedića, deceniju ranije pripremio za odstrel kao protivnika Apela srpskom narodu.

Sinekura koju mu 16. januara 1952. na Fotofilmskom zavodu dodelio rektor Velike medicinske škole, prof dr Kosta Todorović, kratko je trajala

Već nakon dva meseca 25. marta „izvešten radi znanja i daljeg rada” rešenjem ministra prosvete Mitre Mitrović o prestanku službe po sili zakona, isti rektor ovoga puta razrešava dužnosti prof. dr Aleksandra Kostića 29. marta 1952. koga je nasledio na mestu dekana 1939. godine

Ponovo je udaljen iz zgrade Instituta, koji je šest godina zidao sa prof. dr Rihardom Burijanom od 1921. do 1927, a nakon bombardovanja 6. aprila 1941. iz pepela ponovo podizao. Na svom institutu kratko se zadržao u biblioteci okružen bivšim đacima i novostasalim docentima i profesorima. Iste godine, 1983, umro je na Vojnomedicinskoj akademiji uporan u zavetu da ga – kada mi dođe sudnji dan „ubog neprebola u duši” ni slučajno ne vode na Medicinski fakultet.

Kao šef kadrovske službe u ime dekana slao sam pozivnice istaknutim profesorima upravnicima instituta, direktorima klinika, političkim ličnostima. Pozivnice su raznosili kuriri na ruke pozvanim. Ali pre slanja sa sprata iznad dekanove kancelarije silazila je drugarica Olga, službenica Univerzitetskog komiteta i donosila spisak penzionisanih osoba koje se ne smeju zvati. Prvi na spisku bio je Aca Kostić, kako ga su ga svi oslovljavali. Drugi na spisku nepoželjnih bio je još jedan Kostić, Slobodan, neurohirurg, koji je sa 18 godina starijim bratom Milivojem, takođe akademikom, bio osnivač neurohirurgije. Treba reći da su prostorije Komiteta u Dekanatu postojale sve do 2000. godine. Poslednji put su bile pune kada je već pominjanih devedesetih Mira Marković trebalo da se bude izabrana za profesora sociologije umesto penzionisanog profesora Vlade Milanovića. Iako su prostorije bile ispunjene njoj se nije ispunila želja da postane profesor Medicinskog fakulteta nakon što je ugašen odsek turizma na Prirodno-matematičkom fakultetu gde je predavala. Njeno nesuđeno mesto zauzela je prof. dr Ljiljana Slović, supruga Danila Ž Markovića ministra prosvete. Tek početkom novog veka 2000. godine Savet Medicinskog fakulteta usvojio je predlog o rehabilitaciji svojih nastavnika koji su prognani sa svojih katedri,

Prof. dr Aleksandar Kostić ostavio je još jedan amanet – da se 10 godina nakon njegove smrti sva dokumenta i spisi o golgoti što ju je proživeo pod okupacijom i komunističkim progonom, o  sukobima sa kolegama, hajci kojoj je bio decenijama izložen dostave Srpskom lekarskom društvu. Vojislav Kostić ispunio je očevu želju i dokumentaciju 11. maja 1993. godine u 15 sati predao akademiku Vojinu Šuloviću, predsedniku SLD-a.

Srpsko lekarsko društvo je 30. oktobra iste godine uputilo dopis pod brojem .02 br. 1692 Dekanatu sa predlogom da se pristupi rehabilitaciji. Medicinski fakultet je na sednici Saveta 10. juna 1995. prihvatio inicijativu SLD-a i formirao Komisiju čiji je predsednik bio prof. Jovan Mićić ali koja zbog napred navedenih okolnosti nije uspela u svojoj nameri. Nezadovoljan sporošću i odjekom rehabilitacije Vojislav Kostić snima film „Koncert prof. dr Aleksandra Kostića” koga je prikazao pred lekarskim establišmentom Medicinskog fakulteta u Ateljeu 212. Nakon filma muk u sali umesto aplauza.

Iako je najavljeno da će ovaj film u režiji Zdravka Ranitića, u produkciji „Centar filma”, biti emitovan na Radio-televiziji Srbije, to nije učinjeno, a dobro bi bilo publikovati ga na internetu, kako bi lekari prestali da se dele na naše i njihove. Sudbina prof. dr Aleksandra Kostića predstavlja dobru opomeni šta se dešava kad se pomešaju vlast i struka

Dragan Pantelić,
penzionisani upravnik
Centra za izdavačku i bibliotečku delatnost Medicinskog fakulteta