Korona ruši zid Tore

Bez obzira na najbržu vakcinaciju na svetu i izlazak iz trećeg „zaključavanja”, u Izraelu je pandemija daleko od pobeđene – u velikoj meri zbog zida koji je podigla zajednici ultraortodoksnih Jevreja, Hareda.

Iako ljudi koji svoje živote posvećuju učenju pet Mojsijevih knjiga, Tore, umiru proporcionalno više od drugih Izraelaca, veliki broj njih odbija da sledi mere zaštite koje propisuje država. Haredi se najstriktnije pridržavaju jevrejskog zakona, halahe, i tradicije. Ne priznaju autoritet države, žive u izolovanim zajednicama, životom koji se protivi savremenosti. Zato i odbijaju mere borbe protiv kovida 19.

Kvartovi i naselja Hareda postali su najveća žarišta pandemije: u njima je čak 40 procenata svih u zemlji koji nose virus korona – iako čine tek 12 odsto stanovništva u devetomilionskoj državi. Od oko 47.000 polaznika njihovih verskih škola, više od četvrtine su pacijenti na oporavku.

Koliko god da ih umre, ješive se ne zatvaraju. Ne mogu, pošto su molitva i Tora život. Tora štiti i čuva. Ukoliko prekinete da učite Toru, svet će se srušiti, uče hasidski rabini. Svaka smrt je sveto žrtvovanje za viši cilj, kažu Haredi, koji sebe smatraju verski najautentičnijim Jevrejima.

Ko onda da kontroliše zajednička ritualna kupanja dečaka pred molitvu, pre nego što krenu u učenje Tore? Ko da im kaže da nose zaštitnu masku?

Pre deset meseci, kad je prvi talas pogodio Izrael, trajao je kratak period kada su se rabini složili sa zatvaranjem sinagoga i ješiva. Vremenom je otpor ultraortodoksnih rastao. Dozvolili su masovna venčanja. Vlast koja Harede finansira nije uspela da spreči da sahrani uglednog rabina u Jerusalimu prisustvuju hiljade vernika koji su kršili sva pravila zaštite.

Ministarstvo zdravlja ulaže milione šekela u kampanju ohrabrivanja Hareda da se vakcinišu, ali bez obzira na to što ih korona masovno kosi, oni odbijaju da se podvrgnu pravilima koja važe za sve druge. Haredi su prošlog meseca žestoko protestovali protiv trećeg zaključavanja. Ulice njihovih kvartova po Jerusalimu, Beit Šemešu i Ašdodu pretvorene su u bojišta protiv snaga reda. Noćni neredi ispred ješive u Bnei Braku, „gradu Tore” i najvećem centru ultraortodoksnih Jevreja, bili su propaćeni povicima policiji: „Odlazite odavde, nacisti!” Ekstremisti su preko noći postali heroji, novi jevrejski mučenici koji brane svoju autonomiju.

Jedan izraelski satirični TV šou prikazao je rabina Haima Kanijevskog, lidera Haredi zajednice u zemlji i sekte „Litvanaca”, kao nekog ko faktički upravlja Izraelom: on je odobrio otvaranje ješiva suprotno odluci vlade.

Mada nijedan rabin ne prisiljava vernike da krše pravila, nema te spoljne sile koja Haredima može da diktira kako će da žive. Tako je od davnina, iako se ne pamti da se neka jevrejska zajednica tako otvoreno suprotstavlja vlastima kao sada. Haredi odbijaju da prihvate direktive vlade, pošto bi, tumače, tako pristali na postojanje više sile iznad njihove autonomije. Po svaku cenu žele da sačuvaju svoju eksteritorijalnost i povlastice koje su stekli. Čak i dok korona ugrožava živote svih.

Ni rabini ni njihovi politički saveznici sa desnice – koji su Kanijevskom dodelili titulu „sar hatorah”, ministar Tore – nisu želeli nasilje, ali su postavili njegove temelje boreći se sa državom za očuvanje autonomije Hareda.

„Ne razumem vezu između vere, između judaizma i onoga što oni rade”, kaže profesor Moti Ravid, direktor jedne izraelske bolnice. „Oni su godinama učeni da dobiju sve, a da ne daju ništa, i ovo je sada jedan od rezultata.”

Ne razumeju mnogi. Zajednica Hareda postala je inkriminisani deo društva, optužena od sekularnih i grupa verskih cionista za širenje korone i ugrožavanje zdravstvenog sistema zemlje. Nije ovo prvi put da se Izrael suočava sa ovakvom vrstom bezakonja. Sve je to deo izazovnog odnosa države i Hareda već 73 godine. Neposredno posle proglašenja države, ultraortodoksni su nasilno protestovali što su putevi, prodavnice ili bioskopi otvoreni na jevrejski dan odmora, šabat. Potom su se borili protiv toga da žene budu regrutovane u vojsku.

Dve decenije kasnije pokrenuli su oštru kampanju protiv autopsija i iskopavanja drevnih lokacija, tvrdeći da se tako skrnave grobovi. Napadali su patologe i arheologe. Tokom osamdesetih godina 20. veka ponovo je pokrenut pravi mali rat oko pravila šabata. Vozila koja su prolazila blizu njihovog jerusalimskog kvarta Mea Šearim bila su kamenovana.

Onda je nasilje popustilo. Haredi su od države dobili monopole u vezi sa izuzetno važnim građanskim slobodama, kao što su brakovi i sahrane. Njihove vodeće grupe prepoznale su da mnogo više mogu da dobiju od rastućeg političkog uticaja. Njihove stranke su u rascepkanom svetu izraelske politike često predstavljale jezičak na vagi.

Do pred kraj šezdesetih godina 20. veka glavne jevrejske verske zajednice izbegavale su političko opredeljivanje. Status kvo trajao je sve do rata 1967, a od pre dve decenije počelo je približavanje Likudu kao vodećoj partiji desnice.

Odluke Vrhovnog suda o šabatu, verskoj konverziji, pravima LGBT zajednice ili vojnog roka – koje su bile protivne željama Hareda – polako su ih gurale na krajnju desnicu. Premijer Benjamin Netanijahu se od 2009. oslanja na Šas i Ujedinjeni Tora judaizam, dve vodeće stranke ultraortodoksnih.

Partnerstvo bi u situaciji pandemije premijeru moglo da nanese više štete nego koristi uoči izbora 23. marta. Činio im je sve moguće ustupke, a nije u stanju da sprovede direktive zdravstvene zaštite. Šta da radi kada se partije Hareda usprotive zakonu po kojem bi bile pooštrene kazne onima koji se ne pridržavaju mera zaštite od pandemije? Kako da se oslanja na stare saveznike kada 61 odsto ispitanika kaže da je protiv ulaska ultraortodoksnih u naredni kabinet?

Premijeru je jasno da odbijanjem da Harede potčini oštrijoj kontroli Likud gubi deo glasova, koji idu u korist njegovih rivala s desnice. Haredima je jasno da se premijer u privatnom životu ponaša sekularno – ne pridržava se pravila košer ishrane ili šabata – ali bi da ga čuvaju jer strahuju da bi mogli da ostanu na sprudu. Savezništvo koje danas upravlja Izraelom suočeno je s ozbiljnim izazovom, ali se neće predati bez borbe.