Gospođa iz Žarkova

Prebrodila je električnu bravu na ulazu u zgradu i pozvonila na vrata stana, a kako se onako trošna uspentrala na prvi sprat samo je ona znala, jer videlo se da je odavno prevalila osamdesetu. Zbunjeni stanar dočekao ju je nepoverljivo, verovatno pomišljajući da je bakica jedna iz nepregledne armije skupljača „dobrotvornih priloga” za sve i svašta ali, srećom, prevario se.

– Pronašla sam vaš novčanik nasred pešačkog prelaza u Trgovačkoj ulici, valjda vam je ispao dok ste pretrčavali – izustila je tiho i iz tašne izvadila izlizani buđelar, pružila mu ga, pa nastavila skrušeno kao da se pravda: – Da znate, u njemu uz lična dokumenta nije bilo para, ali ipak sam vas potražila i pronašla.

– Odavno u njemu nema ni dinara – promrmljao je srećni vlasnik, pa se prenuo i obratio joj se glasnije: – Ne znam kako da vam zahvalim, jer spasli ste me birokratskog čistilišta sa obijanjem pragova policije, opštinske i gradske administracije i raznih fondova... sve do vađenja nove potvrde za grobnicu na Gardošu.

Saslušala ga je, nasmejala se mladalački veselo, mahnula rukom i odgeguckala nekud niz hodnik. I tek kada je zamakla, onom srećniku doprlo je do glave da je nije upitao za ime, te da je bespovratno prokockao nepisanu ali časnu dužnost da joj iskaže zahvalnost skromnim poklonom – čokoladom, kafom i šećerom „u kocke” ili samo cvetkom... Zato je i na njega došao red da se baci u potragu.

Tako je doznao da je stara gospođa svojevremeno bila profesorka, čak i direktorka jedne beogradske gimnazije, a da je zbog nežne pravdoljubivosti uživala poštovanje i postala uzor mnogim kolegama i učenicima menjajući im poimanje života.

I tek tada je dokučio da je, zapravo, nastavila „po starom”, da u ljudima budi plemenitost i saosećanje. I nadu da se nismo svi prozlili, da među nama još ima dobrih ljudi.