Od propagande do plagijata

Od etike do estetike, od propagande do plagijata. Na toj liniji odvijaju se trenutne polemike u vezi sa filmom „Dara iz Jasenovca”.

Biljana Srbljanović na „Fejsbuku” je objavila tekst u kojem navodi sličnosti ovog filma sa scenarijom „Dece Kozare” Lordana Zafranovića, takođe o zločinima u NDH.

Naglasila je da je scenario „Dece Kozare” Arsena Diklića napisan 1986, u njemu je glavna junakinja devojčica Rada, koja ima dva brata, jednog u naručju koga nosa, nakon što im majka strada, i jednog nešto starijeg, koga ustaše iz logora odvode u internat sličan ovome koji sam spominjala, sa planom da ga pokrste i preobrate u svojevrstan Hitler Jungend NDH. Dara iz „Dare iz Jasenovca” isto ima takva dva brata.

Sledeći nagon za samoodržanjem, dodaje da Rada grabi preko gomile da napuni lonac vodom za sebe i brata, i Dara „grabi činiju da napuni hranom za sebe i brata” – još jedna u nizu podudarnosti.

– Rada, devojčica sa maramom, u Lordanovom filmu ostaje sa svojim dvogodišnjim bratom sama, jer joj ovog drugog odvedu u decu-ustaše. I Dari se dogodi ista stvar. U logoru Rada prvi put vidi Dijanu Budisavljević i sazna za spiskove i brojeve, vidi i autobus Crvenog križa, kojima deca mogu da se spasu pakla. Isto vidi i Dara.

Radi jedan od dečaka logoraša ispriča kako se spasao sigurne smrti tako što je, kad su odvajali muške, na glavu stavio žensku maramu i pretvarao se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale. Dara svoga brata spasava tako što mu stavlja žensku maramu na glavu – piše ova dramska spisateljica.

U daljoj opservaciji naglašava da u sceni masakra Rada vidi kako ustaša kreće da ubije starinu, a ovaj mu odgovara „Ništa, dijete, samo ti delaj svoj posao.” Dara kad vidi kako ustaša kreće da ubije starinu, ovaj mu odgovara: „Samo ti, sine, radi svoj posao.”

Na kraju filma o Radi, ustaški poočim njenog brata je ubijen, a Rada dečačića, nakon četiri godine neviđanja, silom vuče nazad ka Kozari, ne znajući ni sama ni gde ide, ni kako će od sada uopšte živeti. Pomenuto je da ustaše ubijaju iz zabave i perverznog zadovoljstva, što postoji u oba filma.

– Mislim da je Nataša Drakulić jedna izuzetno talentovana scenaristkinja i da, suštinski, uopšte nije do nje, da je ispunila zahteve reditelja. Samostalno bi napisala odličan scenario, u to sam uverena. Takođe mislim da je Lordan Zafranović nematerijalna i materijalna baština koja mora biti pod zaštitom države, Uneska, svemira, te da nije zaslužio ovakve stvari. Na kraju, Arsen Diklić je omiljeni scenarista mog detinjstva, uz njegovu literaturu smo odrastali kao moralno ispravni ljudi u idealnom zamišljenom svetu gde pravda pobeđuje – navela je, između ostalog, Biljana Srbljanović.

Zafranović je i pre govorio da je „Dara iz Jasenovca” plagijat, podsećajući da je na konkursu Filmskog centra Srbije pokušavao da dobije sredstva za svoj film, što se i dogodilo tek prošle godine.

 Antonijević tvrdi da je scenario autentičan i da je Zafranovića zbog optužbi za plagiranje tužio sudu, jer je „sve čisto kao suza”.

U isto vreme, u Hrvatskoj su objavljene filmske kritike „Dare iz Jasenovca”. Nenad Polimac u „Jutarnjem listu” piše da je „srpska država uložila golem novac u ovaj film, eksplicitna brojka na srpskoj ’Vikipediji’ je tri miliona evra, a na onoj na engleskom jeziku tri miliona i šesto hiljada dolara, i shvatila je to kao svoj proboj na svetsko filmsko tržište, s važnim političkim predznakom”.

– Slatkorečivi reditelj Predrag Antonijević uverio ih je da film ima šanse za „Oskar” i „Zlatni globus”, valjda je to potkrepio svojim dobrim vezama u Holivudu (nekad je to zbilja bilo tako, budući da mu je Oliver Stoun producirao „Spasitelja” iz 1998.), istina, našao je „Dari iz Jasenovca” američkog distributera, „101 Studios” (serija „Yellowstone” s Kevinom Kostnerom), što nikad nije baš jednostavno, ali to je bilo sve što je i napravio – piše Polimac.

Dodaje da su srpski mediji „izostanak nominacija shvatili kao nacionalnu katastrofu, da su mogli, obrušili bi se teškim kaznama na drske strane kritičare i stvorili su atmosferu da je svet opet protiv njih, kao i devedesetih kad su im proglasili sankcije i organizovali bombardiranje NATO-a”.

– U Jasenovcu započinje orgija krvoprolića, zapovednik logora Maks Luburić organizuje „muzičku večer”, logoraši praćeni muzikom na brzinu sklepanog orkestra trče u krug i kad im ustaša naredi da se zaustave, moraju sesti na prvu slobodnu stolicu. Onaj ko ostane bez mesta, biće pogubljen „srbosjekom”, posebnim nožem smišljenim za ubijanje zarobljenika, i tako unedogled. Problem je što sve to nije najveštije režirano, jedva vidite srbosjek na delu, što umanjuje efekt: kad se već zalećete u horor efekte, pokušajte ih napraviti kako spada. Nakaradno deluje takođe loše režirana scena u kojoj se ustaša i njegova devojka u uniformi tako uzbude od sveg tog nasilja, da moraju na seks u obližnji automobil – piše poznati kritičar.

Polimac dalje primećuje: – Ne može se priča graditi na zločestim ustašama i nemoćnim Srbima, treba tu nekakva gradacija, razigrana fabula kakvu je Antonijević imao u „Spasitelju”.

I pita: „Je li to antihrvatski film? Pre bi ga se moglo proglasiti antiustaškim, što je krajnje legitimno, ali zanima jedino publiku s ovih prostora. Antikatolicizam je već problematičniji, tek da se prisetimo, i Stepinac se bunio protiv dela sveštenstva koje je pristalo uz ustaše, nekakvog odmaka u svemu tome je ipak trebalo biti, a znakovite su reči mladog Marka Janketića (da podsetimo, glumi Maksa Luburića), koji je u zabelešci sa snimanja spomenuo da treba praviti filmove o tuđim, ali i o svojim gresima.”

Posao za advokate

Reditelj Lordan Zafranović izjavio je da mu je fascinantno da postoji tolika podudarnost između scenarija „Djeca Kozare” Arsena Diklića po kom on već godinama sprema film, i ostvarenja „Dara iz Jasenovca” Predraga Antonijevića.

„Da li i koliko film ima sličnosti, na to pitanje će odgovoriti pravnici u Srbiji, Americi i svim zemljama, gde taj film bude prikazan”, istakao je režiser za televiziju Nova S.

On je naveo da svakako ne odustaje od snimanja svog projekta.

„Želja mi je da filmom udarim na zlo, ali i da pronađem ljudskost u kojoj jedan čovek drugom daje ruku za budućnost”, objasnio je autor legendarnih filmova kakav je „Okupacija u 26 slika”, koji se bavi upravo ovom bolnom tematikom ratnih stradanja, prenosi Tanjug.

Istakao je da mu je drago što će u njegovom filmu sa delom sredstava kao koproducent učestvovati i Srbija, i otkrio da trenutno traži koproducenta i u Hrvatskoj, jer misli da je tamo potreban ovakav film.

„To mora da bude cela istina i jedna vrsta molbe za oprost za ta ustaška nedela. Pravo pitanje je kako će reagovati Hrvatska, i smatram da ne bi trebalo da propusti ovaj voz”, naveo je Zafranović.

Osvrćući se na navodnu podudarnost scenarija za njegov film i Antonijevićeve „Dare” kaže da ukoliko se na sudu dokaže da je Antonijevićev film preuzeo delove iz Diklićevog scenarija, da očekuje da Diklićeva porodica i on kao saradnik na scenariju dobiju odšetu.

„Meni niko ne može uzeti ništa, jer mi želimo da napravimo film koji će biti prepoznat u celom svetu i koji će da ispoštuje talenat velikog Arsena Diklića”, objasnio je Zafranović.