Dirke nostalgije

– S Đoletovom pesmom „Prva ljubav” u srcu –

„Neko ko nije tvoje krvi lakše može da prodre do tvojih osećanja nego ko jeste” (Majkl Ondači, „Engleski pacijent”, Laguna, Beograd, 2018, 97).

Poslednjih dana, nakon Đoletovog preseljenja u večnost, nanovo slušam po ko zna koji put njegovu „Prvu ljubav”, prisećajući se i sopstvene. Tako nastade i ova beleška. Elem, oboje smo tada bili pri kraju osmoljetke, ali nismo pohađali istu školu u rodnom gradu. Sreli smo se jedne decembarske večeri pred početak internog časa u zajedničkoj muzičkoj nastavnoj oazi. Nad starom peći grejasmo oznojene ruke napeti od treme. Uči klavir, zove se Vesna, reče, i plaši se da tokom izvođenja ne zaboravi neki takt zadate melodije. Predstavih joj se, a harmoniku već beše spazila na susednoj stolici. Dogovorismo se da jedno drugom „držimo palčeve” za uspešan nastup. I muzicirasmo nadahnuto, zaneseni valjda (i) nekim maglovitim nadanjima. Otpratih je do kuće, saznadoh njen raspored časova. Sledećih pola godine skoro da smo bili nerazdvojni: pričali dugo o svemu, šetali se držeći za ruke, posećivali „korzo”, išli u bioskop i na Savu, na kolače, rođendane i žurke. Svirali ono što su od nas profesori muzike po programu tražili, ali i sâmi po našem izboru lagano, iz čistog zadovoljstva, pevušili balade i instrumentalno se pratili. Osluškivali sreću. Bila je vrednija i talentovanija od mene. Ozbiljnija i zrelija, iako mal(k)o mlađa. Kao da opet vidim njene nežne, prozračne prste i poslušne dirke klavira milovane njenim dodirom, a sebe, u senci, kako pokušavam da pokoji akord „ukradem”, sedeći tik kraj nje. Preslišavali smo se durske i molske paralele: Ce-dur, a-mol; Ge-dur, e-mol; Ha-dur, gis-mol; Fis-dur, dis-mol... Katkad bi me iznenada i brzo u obraz poljubila. Odlučno, odsečno, tako prirodno, saučesnički. Uzvraćao sam joj uzbuđen i dečački luckast. Činilo nam se da je Arsen baš za nas komponovao „Sve bilo je muzika”. Tamnozelene bistre oči, zarazan, širok osmeh vragolanke već senzualnih usana, vatromet šnalica ili krupnu mašnicu u kosi s repom u obliku znaka pitanja, paletu jednobojnih finih bluzica/košuljica i šarenih sukanja, razigrano titravo proleće na licu u harmoniji s njenim imenom – upijah jedva svestan da volim uistinu prvi put. Zbog nje obožavah etide, notni sistem, sve povisilice i snizilice, stakata i triole. S Vesnom u srcu ne osećah napor višečasovnog vežbanja harmonike, ne padaše mi teško ni druge, vanmuzičke obaveze. Svirali smo i u orkestru škole, bili na gostovanjima. Inače, planirali smo upis u srednju muzičku.

Jednoga dana, čekah je pre probe. Ne dođe. Neko vreme ni glasa od nje. Videh je tek desetak dana kasnije, uplakanu i uplašenu. Nisam znao da je ozbiljno bolesna. Bleda, teško je disala, povremeno kašljala. Dijagnoza: osetno pogoršanje hronične bronhijalne astme. Iseliće se podaleko – poveri mi se brižnom i tom vešću ranjenom – radi blaže klime s manje vlage i zagađenja od hemijskih isparenja, a s više sunca. Nakon te njene rečenice suze u našim očima zasvetlucaše tragovima nemoći pred neizvesnom sutrašnjicom udvoje koja nam, slutili smo, polako izmiče. Povukla se u sebe, retko je izlazila. Rastali smo se tiho, baš onako kako smo se i zbližili. Napustila je Šabac već na početku leta te godine. Pisala mi je samo jednom, kasnije, s mora: „Sada ne znam ni kako da počnem, prošlo je toliko vremena od kada te nisam videla.”  Veli da je zdravstveno znatno bolje – u „remisiji", da smo se onomad veoma lepo družili, da je prekinula s klavirom. Da će posle gimnazije verovatno upisati arhitekturu. Adresu nije ostavila. Kada je otišla – ispostavilo se od mene zauvek – u plućima me je gušilo jako, bolno. Praznina u duši, kiše tuge i nesanice, pulsirajući nemir, oštri „noževi” u stomaku umesto prohujalih „leptirića”, zaglušujuća lažna muzika u ušima, nesnosni bubnjevi, neuspele terce – puka usamljenost i u društvu, košmarno potonuće u dubinu sebe... „Dugo ste verovali da druga obala postoji; sada više u tô ne verujete. A ipak i dalje plivate, i sa svakim pokretom koji načinite sve ste bliži davljenju.” (Mišel Uelbek, „Proširenje područja borbe”). Da, bilo je posle nje i drugih ljubavi, ali tu Vesnu nikada nisam zaboravio. Sećam se i naziva muzičkog komada – „Na reci”, jednom ga je maestralno interpretirala u pozorištu. Prođe od svega narečenog pola veka. Od tada nisam ni pipnuo harmoniku. Pribojavam se da bih sliku Nâs, onih nekdašnjih – taj dragoceni medaljon moje daleke prošlosti – možda unekoliko pokvario, čak oskrnavio ako bih, poodavno lišen emotivnog dueta s Vesnom, instrument ponovo uzeo u ruke. Harmonika „spava” spakovana u međuspratu zajedničke ostave moje zgrade, dobrano zastarelog dizajna, sjedinjena s prašinom i uspomenama. I dok u jedan hladan zimski suton listam tako u glavi pabirke nostalgije, pitam se kako je, gde je i s kim ona sada. Pa svaki put kada začujem odnekud zvonke i visoke tonove klavira, podignem obrve s toplinom i čežnjom, blago se nasmešim setno, raširenih zenica tupo zagledan u nebo, u daljinu. „Svi su oni ostarili, ali on nije osećao da je s godinama stekao mudrost” (Majkl Ondači).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu