Kad smo „čitali" rokenrol

Govoriti o „bit muzici”, pop i rok pokretu uopšte, a ne pominjati ulogu mnogobrojnih časopisa kao njihovog promotera, značilo bi ispričati samo polovinu priče. Naime, koliko god davnih 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bilo uzbudljivo slušati svaku novu kompoziciju legendarnih „Bitlsa”, „Rolingstonsa”, „Enimalsa”, neponovljivih Erika Bardona, Dženis Džoplin, Džoa Kokera..., ništa manju pažnju nisu privlačili ni novinski tekstovi o njihovim koncertima, novim snimcima, planovima, povremenim skandalima.

Bilo je to vreme „bitlmanije” kada su se uz radio-aparate sa uzbuđenjem čekale emisije poput „Top 20 Radija Luksemburg”, te njegovih pandana na „Bi-Bi-Siju”, ili piratskom „Radiju Karolina”, koji je svoj program emitovao sa jednog broda ukotvljenog negde u međunarodnim vodama. Televizija još nije imala moć kakvu danas poseduje, a retki muzički spotovi koji su dospevali do malih ekrana ili filmskih žurnala bili su tek beleženje kamerom atmosfere sa koncerata, ili scene iz studija u kojima su izvođači pevali na „plejbek”, a što je neretko dovodilo do komičnih scena.

Ukratko, prave informacije o svemu što se dešavalo u oblasti koja će se jednoga dana (nažalost) pretočiti u dobro plaćeni „šou biznis”, mi koji smo bili podalje od sve te gungule saznavali smo iz štampe. Ne toliko domaće, koliko one pristigle iz Londona, koji se preko noći pretvorio u centar sveta. Čitati „Nju njuzikl ekspres”, „Melodi mejker”, „Rekord miror”, bilo je stvar prestiža, ali i dokaz da smo deo globalne pomame.

Sam izraz: „pop muzika”, koji je označavao ono što ljudi najviše vole da slušaju, potiče još sa početka prošlog veka, a označavao je mnogo toga – od komercijalnog džeza, pa preko „kantri” muzike do sentimentalnih balada sa jakim italijanskim uticajem. Sve to trebalo je predstaviti širokoj publici. Gramofonske ploče su odradile svoj deo posla, ali pisana reč i fotografija svemu su dodali neophodni glamur.

Listovi posvećeni „po muzici počeli su masovnije da se štampaju tokom šezdesetih godina prošlog veka i vrlo brzo stekli široku popularnost. Već pomenuti „Nju mjuzikl ekspres”, nastao 1952, među prvima je počeo sa objavljivanjem „top liste” najslušanijih kompozicija, da bi 70-ih postao i najprodavaniji britanski muzički časopis. Njegov konkurent „Melodi mejker”, sem napisa o rok dešavanjima, na tržištu se probijao, objavljujući komercijalne oglase sa cenama najtraženijih instrumenata, što je za sve koji su te instrumente uzimali u ruke bilo izuzetno važan pokazatelj.

Karakteristično za listove „rok ere” je i to što su, zahvaljujući tehnologiji koja je tada preovlađivala, štampani na roto-papiru čime je i njihova cena bila relativno prihvatljiva. Fotografije su, doduše, većinom bile crno-bele, ne uvek posebno kvalitetne, ali ipak dovoljno dobre da se kače po zidovima tinejdžerskih soba.

Ono što je važnije, napisani tekstovi većini su služili kao specifičan pokazatelj šta bi trebalo da slušaju, na šta da obrate pažnju. Bio je to svojevrstan način da se kanališe ukus mladih zaljubljenika u novu muziku, vođenih sigurnim perom tek izniklih rok kritičara.

Sem promocije novih grupa i pevača, ovakvi listovi su bili i prozor u nove modne trendove. Teško je bilo i zamisliti da će se tzv. farmerke ili džins, od nekadašnje radne odeće američkih farmera, preko noći pretvoriti u obaveznu garderobu svih koji su se smatrali mladima. Srećna okolnost bila je i činjenica da to što su oblačili oni koji su spadali u kategoriju slavnih nije bilo skupo, moglo je da se nabavi na svakoj „buvljoj pijaci”.

Ipak, u centru pažnje ostajala je – muzika. Čitanje časopisa posvećenih muzici džins generacije mnoge je navelo da se i sami late instrumenata, da bi se vremenom sve pretvorilo u jak društveni pokret. Da bismo pokazali da nismo na kraju sveta, mi u nekadašnjoj Jugoslaviji redovno smo kupovali „Pop Ekspres”, „Ritam”, „Rok”...

Ubrzanim razvojem televizije polako se gubi magija čitanja listova posvećenih rokenrolu. Mnogi su se ugasili, neki se pretvorili u pretenciozne mesečnike prepune boja. Pojavom interneta i društvenih mreža, nažalost, promenjen je i jezik kojim komuniciraju današnji naraštaji. Za istinske rokere tu nije ostalo baš mnogo mesta.