Uspelo osavremenjivanje

„Dr”, jednu od poslednjih Nušićevih komedija (1936), karakteriše izraženo prisustvo vodviljskih elemenata, uskovitlani ritam otkrivanja tajni i niza nesporazuma iz nedavne prošlosti. Nušić se i ovde ukazuje kao suvereni analitičar našeg mentaliteta, odnosno pouzdan i beskrajno duhovit tumač života.

Reditelj Jagoš Marković se odlučio za osavremenjivanje teksta, njegovu transpoziciju u Srbiju modernih biznismena, oslonjenih na elektronsku komunikaciju. Scena stilizovano predstavlja dom Cvijovićevih (scenograf Boris Maksimović). Centralni prostor je okružen nizom kamufliranih vrata, a dugačke stepenice upadljivo ističu dolazak gostiju, pri čemu je, ponekad, njihova upotreba i izvor komike (kada dolazi gđa Draga). Kostimi su takođe stilizovani (Božana Jovanović), u funkciji podvlačenja osobenosti likova: ističu njihovu skromnost (Velimir), nonšalantnost (Milorad), težnju ka autoritativnosti i dostojanstvenosti (dr Rajser), ili zabrinjavajuću količinu neukusa (Mara, Slavka, Sojka).

U prvom delu predstave dominira utisak o tragikomičnoj grotesknosti likova i radnje. Sa sve bržim, vratolomnijim razvojem događaja i beznadežnim zapetljavanjem situacije, a naročito sa pojavom Klare, predstava se pretvara u žestoku parodiju, koja se završava višestrukim hepiendom i didaktičkim tonovima. Predrag Ejdus u ulozi Živote Cvijovića, uglavnom spoljašnjim, jarkim crtama, oblikuje tragiku i apsurd njegovog ponašanja, jasno ga postavljajući kao tužnu žrtvu svojih sumanutih postupaka. Radmila Živković uverljivo igra Životinu suprugu Maru, sasvim uzdržanu, bezličnu, duboko fokusiranu na poslove u kući. Ona je skoro sve vreme na sceni, najčešće bez reči, kao nekakva avet, sa postojanom grimasom koja izražava odsustvo njene čvrstine, pa i identiteta, odnosno stalnu strepnju od svog muža.

Aleksandar Srećković stvara lik sina Milorada sa najviše realističkih sredstava. On je lezilebović i rasipikuća, ali i jedan od najsamosvesnijih likova u predstavi, ograđen od očevih idiotskih zahteva, pa se u tom smislu može razumeti Srećkovićev distinktivni,  realistički manir igre. Ivana Šćepanović igra ćerku Slavku, još jednu žrtvu očevih palanačkih težnji ka nasilnom sticanju društvenog ugleda. Rediteljskom intervencijom, u predstavi je Slavka balerina, očigledno zbog očevog insistiranja. Krupna i trapava, ona kruto i mehanički pleše, karikirajući gracioznost i eleganciju, što, u celini, ističe grotesknost uloge koja joj je nametnuta.

Lik Klare jasno je postavljen kao personifikacija Evrope, elegantna je, skupa, manipulativno zavodljiva, pragmatična, koristoljubiva, promiskuitetna (Ivana Žigon). Glumica krajnje izveštačeno, automatizovano i repetativno, izgovara gomile fraza, na različitim jezicima, problematizujući tako njihovu suštinu. Ovakvim, vrlo zanimljivim, konceptom lika Klare, reditelj daje komentare na našu aktuelnu političku situaciju, dublje osavremenjujući tekst.

Prilično raznobojan, živopisan korpus likova u predstavi dopunjuju i vrlo smešna, radikalno teatralizovana gđa Draga (Jelisaveta Sablić), sasvim unezverene Spasojevićka (Aleksandra Nikolić) i Protićka (Olga Odanović), uzdržan i skrupulozan Velimir (Nenad Maričić), teturavi savetnik Blagoje (Branko Vidaković), zastrašujuće samouverena Sojka (Nataša Ninković) itd.

Rekontekstualizacijom Nušićeve komedije u današnje vreme modernih tehnologija i pitanja evropskih integracija, opravdava se njeno postavljanje na scenu. Iako se reditelju možda može zameriti izvesna stilska nekoherentnost, odnosno činjenica da su likovi ostvareni sasvim različito, skoro svaki za sebe, reč je o uspešnoj predstavi koja verodostojno i scenski atraktivno transponuje piščeve ideje. Padom u lavirint nezgoda, akteri se gube i teturaju, u potrazi za ravnotežom. Na kraju se pronalaze, što se prikazuje bez ironije i gorčine, jer autori predstave imaju razumevanja i saosećanja za svoje likove, bez obzira na njihove brojne mane i posrnuća.