Zamke jakog dinara

Dinar je juče bio najvredniji ove godine u odnosu na evro. Koštao je 78,7 dinara, koliko i u decembru prošle godine. Ali, na svetskom tržištu, evro raste u odnosu na gotovo sve ostale konvertibilne valute – dolar, švajcarski franak ili japanski jen. Da li to Srbija „devalvira” trenutno najjaču svetsku valutu, a guši se u dvocifrenoj inflaciji?

Šta se to događa sa našim novčanim, ali i ekonomskim sistemom? Na jednoj strani, naš dinar dobija na vrednosti, ali mi plaćamo sve skuplje gorivo, hranu i ostale životne potrebe. Ima li to veze jedno s drugim?Kakodaobičangrađaninrazmrsi ove ekonomske apsurde?

Ekonomija, po mnogo čemu, liči na sistem spojenih sudova. Pritisneš na jednoj strani, na drugoj dođe do rasta. Svejedno čega. Tako je i kod nas. Mi smo mala otvorena privreda koja po mnogim obeležjima nije deo svetskog privrednog i ekonomskog mozaika. Zato se i dešava da u uslovima velike ponude deviza, zbog stranih direktnih investicija, privatizacije, dokapitalizacije banaka, ali i visokih deviznih doznaka dijaspore, dinar raste. Niko nije lud da za evro plati 90, ako može da ga kupi za 78,7 dinara. Da li mu je to realna cena? U ovom času nema realnije. Tržište, takvo kakvo jeste, tom cenom ga je odmerilo.

Druga je sada stvar, kaže za naš list profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Đorđe Đukić, što je svojevremeno propuštena prilika da se pronađe bolji i efikasniji sistema za vođenje kursne politike. Konačno, i sve zemlje u tranziciji su prošle gotovo istovetnim putem. Suočile su se sa realnim rastom kursa nacionalnih valuta.

Naš problem više je, nastavlja dr Đukić, što se NBS u samom startu opredelila za vođenje antiinflacione politike, kao prioritet prioriteta, a kurs pustila da pliva. Sve u skladu sa praksom ostalih zemalja. Odabirući takav zadatak, NBS je u prvi plan izbacio model takozvane ciljane inflacije. I rekao da će inflacijabiti od četiri do osam ili tri do šest procenata. I šta se dogodilo?

Zbog „urođene” konstrukcione greške, NBS maši taj cilj. Ili je ispod ili iznad zadatih kapija. Vođenje ciljane stope inflacije podrazumeva i praktično i teorijski savršen sklad mera vlade i NBS, a to guverner ni u jednom času nije imao. A kako je krenulo, neće ga ni imati.

Tako nam se dogodilo da guverner Jelašić, u želji da ostvari što nižu stopu inflacije, povećava referentnu kamatu, poskupljuje novac privredi i građanima, kurs pada, jer je prepušten sudbini ponude i tražnje na malom i lokalnom tržištu, a inflacija raste. Inaćenje vlade i centralne banke u vođenju odgovorne ukupne ekonomske, a potom i monetarne, a to znači i antiinflacione politike, neko mora da plati. A ko drugi do njeni građani i privreda.

Za našeg običnog građanina, koji svaki dan sa zembiljem ide na pijacu ili do prve bakalnice, kurs evra ili dolara nije od presudne važnosti. Malu platu ili skromnu penziju on dobija u dinarima. Njega više bole svakodnevna poskupljenja i srozavanje kupovne snage dinara, jer za iste pare sve manje može da pazari.

Ali, u isti čas država se ne ponaša tako. Ona troši kao da su joj budžet i fondovi prepuni. Deli plate i ostale prinadležnosti šakom i kapom. Pošto joj je malo i ono što redovno pritekne u kasu, bez zazora troši i privatizacione prihode.

U takvim okolnostima guverner, zbog povećane tražnje i veštački izazvane kupovne moći jednog broja građana, opet poseže za restrikcijama. Podiže referentnu kamatnu stopu na trenutnih 15,75 odsto, koja po svemu sudeći nije krajnji domet, iotežava građanima i privredi dolazak do zajmova. I tu se krug polako zatvara.

Na našem malom tržištu, koje ni po čemune može da se uporedi sa svetskim, jer smo gotovo u potpunosti van njega, imamo pravu buru u čaši vode.Nevolja je u tome što smo svi mi koji živimo na ovom prostoru u istom životnom čamcu koji se opasno ljulja.

Vlada koja se upravo formira trebalo bi, u saradnji sa NBS, da zna kako da tu buru stiša i da pronađe finu ekonomsku meru za uravnoteženje osnovnih makroekonomskih parametara – od rasta ekonomske aktivnosti i potrošnje, preko cene novca i kursa do investicija i rasta standarda.

To, dabome, nije lako, pogotovo ako se ne želi, ali niko ne sme da kaže ova zemlja nema tog iskustva. Dovoljno je setiti se 24. januara 1994.