„Lisabon" zaglavio i u Berlinu

To očigledno niko nije očekivao: predsednik Nemačke Horst Keler odbio je da stavi svoj potpis na dokument o ratifikaciji sporazuma o reformama EU iz Lisabona.

Učinio je to na sugestiju Ustavnog suda iz Karlsruea i time udario politički šamar kancelarki Angeli Merkel. Famozni sporazum, koji se već nasukao na irske hridi, predstavlja njen najvažniji spoljnopolitički poduhvat, koji se najednom i neočekivano suočava sa problemima u zavičaju nemačke kancelarke.

Ako potezom šefa države možda i nije dovedena u pitanje sudbina „Lisabona”, jeste, po svemu sudeći, planirani rok za njegovo stupanje na snagu, 1. januar 2009. Predsednik republike Horst Keler će, naime, pre nego što posegne za penkalom, sada morati da čeka na „zeleno svetlo” Ustavnog suda, a ono bi moglo da se upali, kako se procenjuje u Berlinu, tek (i najranije) na proleće.     

Predstavnici vladajuće koalicije socijaldemokrata i konzervativaca reagovali su žučno i žustro na odluku šefa države, uz konstataciju da je Keler time dao „loš signal” i pružio ohrabrenje evroskepticima kojih, kad je posebno i konkretno reč o sporazumu iz Lisabona, (i) u samoj Nemačkoj ima sve više. Pozdravili su je, međutim, predstavnici opozicije, kao promišljen i državnički čin.

Naročito glasno i gotovo slavljenički učinili su to prvi ljudi levice, pripisujući sebi u zaslugu i „etapnu pobedu” protiv sporazuma iz Lisabona, uvereni da je time otvoren put i do konačne pobede: među tužbama koje su stigle u Karlsrue, i bile razlog za odlaganje očekivanog potpisa predsednika republike, našla se i ona koju je sročila i uputila najmlađa stranka na nemačkoj političkoj sceni.

Tako su se u „pohodu na Lisabon” u Nemačkoj udružili ultrakonzervativci (desničari) i ultralevičari. Pre Gregora Gizija, jednog od lidera levice – uz neprikosnovenog Oskara Lafontena – tabak je, naime, presavio i jedan od prvaka ultrakonzervativne (i vladajuće) Hrišćansko-socijalne unije (CSU) iz Bavarske, poslanik Bundestaga Peter Gauvajler.

Stigle su i još neke tužbe nezavisnih pravnih eksperata koji, takođe, tvrde da je Lisabon „u sukobu sa nemačkim ustavom” i upozoravaju da bi Brisel njegovom realizacijom preuzeo (neka) prava i ovlašćenja koja moraju ostati u nadležnosti suverene države.

Horst Keler se u istovetnoj situaciji našao i 2005, povodom „istorijskog projekta”, prvog ustava Evropske unije. Predsednik je, takođe, bio upozoren iz Karlsruea da sačeka sa potpisom i overom na odluku Ustavnog suda pred kojim se nalazila i tada tužba već spomenutog Petera Gauvajlera. Usledila su dva referendumska „ne” zaredom, francusko i holandsko. Ustav je konačno „stavljen na led” i Keler je izbegao krajnje neugodnu situaciju.

Vladajuća koalicija je ovoga puta, iako se znalo za tužbe protiv Lisabona, očekivala da će se šef države ponašati drukčije nego 2005. Verovalo se, naime, da će potpisati sporazum o reformama, ne obzirući se na postupak pred Ustavnim sudom. To je formalno bilo moguće. Keler, očigledno, nije, međutim, hteo da rizikuje i, u slučaju da Ustavni sud potvrdi opravdanost tužbi, izloži visoku, takođe ustavnu, predsedničku funkciju blamaži.

Preuzeo je, međutim, i ovim potezom veliki rizik i da, možda, ugrozi šanse za ponovni izbor za šefa države u maju 2009. U pitanju je, naime, veliki politički ulog. Angela Merkel je sav svoj politički kapital na startu svog mandata bacila na spasavanje onoga što se još moglo spasti iz propalog i prvog ustava EU. Svi su i na sav glas hvalili njen angažman u stvaranju lisabonskog sporazuma, uz uverenje da je time evropska familija izbegla duboku krizu i moguću paralizu. Usledilo je, međutim, resko i bolno irsko „ne”, a ubrzo, na „živu ranu”, neočekivani problem sa Kelerovim potpisom koji blokira Nemačku, kao pokretačku snagu EU, i sužava manevarski prostor ambiciozne Angele Merkel. Ona je minulih dana srčano insistirala na ubrzanoj ratifikaciji sporazuma iz Lisabona, bez obzira na ono što se dogodilo u Irskoj.