Obama se odrekao Veslija Klarka

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 1. jula – U Americi na sve strane već prašte uvodni vatrometi u čast Dana nezavisnosti, 4. jula, a ujedno se usijavaju dvoboji o „patriotskoj podobnosti” kandidata za šefa Bele kuće. Scene mestimično deluju paradoksalno: mase slave odanost domovini, ali se ta karakteristika dodatno i žestoko preispituje baš onima koji bi trebalo da je imaju u najuverljivijoj dozi – pretendentima za preuzimanje kormila države.

Po radnjama se nudi mnoštvo prazničnih čestitki, pa i letnje garderobe, s rodoljubivim simbolima i porukama, zastave se viju po kućama i po automobilima, pripremaju se roštiljske svetkovine, pa je utisak da se širi opuštanje – ako se prigodno izuzmu uzrujanosti zbog poskupljenja benzina, krize na tržištu nekretnina i drugih neprigodnih potresa – zabrinutih lica jedino Barak Obama (46) i Džon Mekejn (71), predsednički kandidati demokrata i republikanaca. Svaki čas ih poneko stavlja na „žrtvenik otadžbine”, tako da su bili primorani da promene izbornu praksu: više vremena troše na samoodbranu, nego na uobičajene uzajamne napade.

Razmišljanja u stilu „ko je vera, a ko nevera” mahom „uzimaju na nišan” Obamu. Dežurni rodoljupci nakarikali su niz sumnji u njegovo rodoljublje. U najkraćem: zameraju mu poreklo i veru kao sinu kenijskog imigranta (i ovdašnje belkinje), insinuiraju da je musliman (iako je hrišćanin) koji u potaji radi na podrivanju ovdašnjeg sistema, izvlače dalekosežne zaključke iz izjave njegove supruge Mišel da se „prvi put ponosi Amerikom” (mada je ona objasnila da je mislila samo na iskazanu sugrađansku spremnost na bitne političke promene), da nije bio u vojnim redovima, da je „popustljiv” prema američkim neprijateljima, da jednom prilikom nije držao ruku na srcu prilikom intoniranja himne, da ne nosi značku s nacionalnom zastavom, da je njegov bivši sveštenik na eksplozivan način propovedao odnose između rasa.

Pritisak je urodio plodom. Obama je „korigovao” teze, koje su shvaćene kao da bi on bezuslovno pregovarao sa Iranom, Venecuelom, antiizraelskim gerilama i drugim „nepodobnicima”, a juče je na skupu u Misuriju – u mestu Indipendens (nezavisnost) – ponovo na rever stavio pomenutu značku, iako je prethodno uveravao da se suština patriotizma ne ogleda u bedževima. Za svaki slučaj…

U govoru pred više od 1000 okupljenih on se osvrnuo na činjenicu da mu se patriotizam osporava već više od 16 meseci, uz rast zebnjivih propitivanja – „ko je on zaista i za šta se zalaže”. Našao je za potrebno da istakne da prema domovini gaji ljubav koja se ne može dovoditi u sumnju, a da „pitanje ko jeste a ko nije patriota prečesto truje našu političku raspravu”.

Podsetio je, takođe, da je „korišćenje patriotizma kao političkog mača ili političkog štita staro koliko i naša republika”, navodeći iskušenja koja su, u tom smislu, pretrpeli i već drevni lideri SAD. Njegovi saradnici su najavili da će on još nizom nastupa, u tekućem „vrhuncu patriotske sezone”, profilisati sebe kao nespornog rodoljuba, političara koji premošćuje predrasude i ideološke diferencijacije a promoviše zajedničke nacionalne osobine, u koje spada i ljubav prema sopstvenoj zemlji.

Jedan od hroničara je takav Obamin projekat uporedio s naporima Džona Kenedija 1960. godine da uveri naciju da u njemu treba da dobije prvog predsednika katoličke veroispovesti. Kenedi je uspeo da postane predsednik, ali nije dovršio svoj mandat, jer je ubijen u novembru 1963. Oko Obame je ovdašnja tajna služba pojačala mere bezbednosti pre nego oko drugih predsedničkih pretendenata ovoga puta, imajući u vidu, čini se, pre svega okolnost da ovdašnje ekstremističke grupe pod patriotizmom podrazumevaju „odbacivanje mogućnosti” da u zemlji belačke većine na vlast dođe predstavnik crnačke manjine…

Mekejn je, u međuvremenu, na „patriotskom polju” ubirao poene u svoju korist kao „osvedočeni rodoljub” pa i „belac bez mane i straha”. Unuk i sin admirala, učestvovao je u Vijetnamskom ratu, gde je posle obaranja njegovog aviona proveo u zarobljeništvu, i pod torturom, oko pet i po godina (od oktobra 1967. do marta 1973). Dobio je niz odlikovanja, među kojima i najviše – srebrnu zvezdu za ratne zasluge.

Nema spora da je on simbol retkog junaštva među političarima – isticano je kao opšte mesto, pogotovu što mu u tom pogledu „ni do kolena nisu bili” sadašnji i prethodni predsednik Džordž Buš i Bil Klinton, koji nisu otišli na vijetnamsko ratište. Sada su, međutim, učestale primedbe Mekejnovom učinku u tom ratu.

Nekoliko pacifističkih organizacija osporilo mu je medalje i prebacilo mu da je njegovo herojstvo zapravo bilo činjenje „ratnih zločina”. Jedan od osnivača grupe „Kod pink” – Midija Bendžamin zamera mu da „mora da je, tada, u 23 bombardovanja pobio mnoge civile i da to nije heroizam”, kao i da „na heroizam ne može da pretenduje svako ko se borio u Vijetnamu”. Drugi alternativci takođe traže da se preispita Mekejnov ratni dosije, registrujući da je njegov avion oboren kad je leteo da bombarduje elektrane kod tada neprijateljske vijetnamske prestonice.

Mekejnov štab je odbacio takve žaoke. Upozorio je, ujedno, da one mogu da se „kao bumerang vrate onima koji osporavaju heroizam” republikanskog predsedničkog favorita…

I šta sad? Izvesno je samo jedno – ko god da pobedi, američki ratovi će se nastaviti. Mekejn je za nastavak borbi u Iraku „do američke pobede”, Obama za premeštanje glavnine na front u Avganistanu, kako bi se dokrajčila uporišta Osame bin Ladena.

Može li se patriotizam dokazati i bez ratovanja – pitanje je koje zasad ostaje bez odgovora ovdašnjih političara. Mekejn je, na primer, u dugoj karijeri glasao za mnoga bombardovanja, uključujući i ona protiv Srba u Bosni i na Kosmetu. Obama je tada bio još „zelen”, ali sada dokazuje da „sazreva” pred tekućim iskušenjima, među kojima su i ona koja ga optužuju da nije dovoljno „priležan” za upotrebu sile…

-----------------------------------------------------------

Od Hilari do Baraka 

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 1. jula – Od podržavaoca u Demokratskoj partiji poražene predsedničke pretendentkinje Hilari Klinton (60), penzionisani general Vesli Klark (63) „preveslao” je na stranu pobednika Baraka Obame. Da bi dokazao privrženost novom lideru, kritikovao je republikanskog kandidata Džona Mekejna.

Uz ostalo, rekao je da činjenica da je Mekejnov avion oboren u Vijetnamskom ratu i da je posle toga dotični dopao zarobljeništva „ne znači da je kvalifikovan za vrhovnog komandanta”. Svestan rizika takve diferencijacije, Obama se odrekao Klarkovog načina „pomoći” i odao priznanje Mekejnovom ratnom angažmanu, relativizujući domete ondašnjih protesta protiv Vijetnamskog rata, u čijim je interpretacijama i raznim „dosetkama” Buš obezbedio drugi četvorogodišnji predsednički mandat.

Klark je, inače, bio komandant snaga NATO-a u bombardovanju SRJ 1999. godine.