Crta u pustinji

Al Kurain je 20 kilometara jugoistočno od Kuvajt Grada, prestonice Države Kuvajt. Ime mesta je isto nekada same države Kuvajt, znači uzdignuta zemlja, brdo. U Al Kurainu smo mirnog i prijatnog aprilskog popodneva 2018. posetili mesto krvave bitke između pripadnika kuvajtskog pokreta otpora i iračkih okupacionih snaga. Muzej Bait al Kurain, slavi više od 1.200 Kuvajćana znanih da su tokom godina poginuli za otadžbinu. Ogromna većina, približno 1.000, smrtno je stradala tokom Zalivskog rata 1990–1991.

Takvi spomenici su širom Kuvajt Grada i zemlje na severozapadnoj obali Zaliva u kojoj kao Dan oslobođenja slave 26. februar kada su 1991. pripadnici kuvajtskih oružanih snaga savladali otpor iračkih okupacionih trupa u prestonici. Prethodno, 25. februara se obeležava Dan nezavisnosti od britanske kolonijalne uprave 1961. U 2021. se proslavljaju dva jubileja, 60 godina nezavisnosti i 30 godina oslobođenja.

Pred posetiocima spomen-obeležja u Al Kurainu su razorni ostaci bitke. Kretanje podiže prašinu u vazduh i javlja se lažni osećaj mirisa ispaljene municije. Videti stvarno ratište i proći kroz kuću u kojoj su se ljudi borili za vlastiti život i domovinu ostavlja mučan utisak i tišinu.

Onda je sećanje otišlo na 2. avgust 1990. kada se dobar deo čovečanstva probudio sa vešću da su četiri divizije iračke Republikanske garde, sledstveno naredbi megalomanskog vlastodršca Sadama Huseina, prodrle u susedni maleni, a naftom prebogati Kuvajt. Invazija je okončana za manje od 24 sata, a iračka sedmomesečna okupacija počela da se raspada 17. januara 1991. pod udarima operacije „Pustinjska oluja” koju su pokrenule Sjedinjene Američke Države na čelu koalicije 39. država, zapadnih i arapskih.

Pet sedmica su nemilosrdno bombardovane okupatorove pozicije u Kuvajtu i niz ciljeva u Iraku, posebno u glavnom gradu Bagdadu, uz mnoštvo civilnih žrtava. Prvi put su SAD koristile prevashodno moć ratnog vazduhoplovstva da promene, kontrolišu i oblikuju region Bliskog istoka. Stosatna kopnena ofanziva je okončana 27. januara proterivanjem poslednjih iračkih tenkova iz Kuvajta.

Trideset godina kasnije, region Bliskog istoka, posebno Irak, snosi posledice događaja iz avgusta 1990. i januara naredne godine. Zalivski rat je bio prva svetska kriza posle okončanja hladnog rata. Nastupivši u vreme geopolitičkog, ideološkog i tehnološkog preobražaja, postao je prelomni trenutak u međunarodnoj politici devedesetih.

Sadamova invazija na Kuvajt i sledstveni odgovor, pre svega predsednika SAD Džordža Buša starijeg  koji je slanjem stotina hiljada trupa povukao čuvenu „crtu u pustinji”, dogodili su se posle urušavanja „gvozdene zavese” u Evropi i tadašnjeg zbližavanja zemalja Zapada i Istoka. Za Buša je to bila proba za „novi svetski poredak” koji se nadao da će inaugurisati posle hladnog rata. Podjednako, Teksašanin i čovek iz naftne industrije znao je šta znači što Sadam kontroliše 20 odsto rezervi svetske nafte, a stoji pred kapijama Saudijske Arabije.

Sovjetski Savez Mihaila Gorbačova je bio zabavljen vlastitim mukama raspada prve zemlje socijalizma. Narodna Republika Kina je krenula u ranu fazu sprovođenja reforme i otvaranja u još duboko nerazvijenoj, a najmnogoljudnijoj zemlji na svetu.

Mnoge stvari na Bliskom istoku su posle iračke invazije, okupacije Kuvajta i „Pustinjske oluje” bile neprijatne. Kriminalna agresija na drugu arapsku državu, vojni avanturizam Sadamovog režima, bila je strateška greška ogromnih razmera. Skupo je koštala Irak i region, kako u ljudskim životima, tako i u nacionalnom i individualnom bogatstvu, bezbednosti i stabilnosti.

Irak, prostrana i mnogoljudna država, sa elementima više hiljada godina stare vavilonske civilizacije, obdarena ogromnim rezervama nafte što je Sadamu omogućilo petu najmoćniju vojnu silu na svetu, do danas je razorena zemlja. Sadam je 16 godina kasnije platio glavom na vešalima.

Teroristički napadi na Njujork i Vašington mogu biti direktno praćeni do invazije na Kuvajt 1990, imajući u vidu povećano i od tada trajno američko vojno prisustvo u arapskom svetu, te sledstveni neverovatan porast tamošnjeg antiamerikanizma. Ljutnja Osame bin Ladena, ratobornog panislamiste u usponu, postavila je još pre 11. septembra 2001. temelje za napade terorističke Al Kaide.

Opet, američka invazija na Irak 2003, direktna posledica Zalivskog rata, po nekim vašingtonskim analitičarima je najgora ikada odluka u spoljnoj politici SAD. Stvoreni su uslovi za pojavu i uspon Islamske države Iraka, koja je kasnije dodala Levant u svoje poprište sukoba, opstajući do danas u Siriji, Jemenu... i preplavivši Bliski istok i Evropu ljudima koji beže od nasilja širom regiona.

Palestinci, okupirani od 1948, bili su drugi najveći gubitnik Zalivskog rata, jer se njihov vođa Jaser Arafat svrstao uz Sadama. Produbljene su podele u arapskom svetu, poremećen Bliskoistočni mirovni proces. Rusija je narednih četvrt veka izgubila uticaj u regionu, da bi se vratila tek 2015. pritekavši u pomoć Siriji zahvaćenoj građanskim ratom.

I kao što su prvi televizijski prenosi rata počeli tokom američkih dejstava u Vijetnamu, Zalivski rat je obeležio uvođenje 24-časovnih TV izveštavanja iz prvih borbenih redova. Slike invazije, ljudskih talaca, „Pustinjskog štita”, operacije gomilanja savezničkih vojski u Saudijskoj Arabiji, pa „Pustinjske oluje”, protivvazdušnih rafala u noći, krstarećih i drugih raketa, zavijanje sirena i tamni dim iz zapaljenih naftnih bušotina, preplavile su TV ekrane.

Te slike su dovele do radikalne reorganizacije vojski država u svetu. TV vesti koje prikazuju krstareće rakete koje precizno pogađaju unapred određene ciljeve alarmirale su naročito rukovodstvo NR Kine. Od tada su vojna ideologija i planiranje u Pekingu doživeli dramatičnu promenu. Vazdušne snage i nove tehnologije koje su SAD rasporedile u kampanji za oslobađanje Kuvajta podstakle su kinesko preispitivanje koncepta „Narodnog rata”. Kina je krenula putem modernizacije i profesionalizacije svojih oružanih snaga u meri da je u Pentagonu sada smatraju „strateškom pretnjom”.

Novinar i urednik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista