Zašto smo tako duboko podeljeni

Nažalost, „Deobe” su, kao i većina naših kapitalnih i značajnih književnih dela, aktuelne i danas, kaže glumac Nebojša Savić koji kompleksne slojeve romana „Deobe” Dobrice Ćosića nedeljama unazad propituje u probnoj sali matičnog Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, budući da mu je poveren zahtevni lik Uroša Babovića. Ćosićeve „Deobe” u dramatizaciji Spasoja Ž. Milovanovića, za koje se smatra da obeležavaju čitavu jednu epohu i za koje je autor 1961. godine dobio drugu NIN-ovu nagradu, režira Jug Radivojević. Predstava je rađena u koprodukciji SNP-a, Narodnog pozorišta iz Niša i Narodnog pozorišta iz Prištine sa sedištem u Gračanici. Novosadska premijera je u utorak, 16. marta od 19 sati na sceni „Pera Dobrinović”.

‒ Naše podele po svim značajnijim pitanjima su i dalje prisutne i, čini mi se, nepremostive. Čak i kad je u pitanju najznačajnija sporedna stvar na svetu fudbal, i tu smo ostrašćeno suprotstavljeni. Da ne pominjem druge, značajnije teme. Mi smo, mislim na ekipu predstave „Deobe”, takođe podeljeni po pitanju ideje naše predstave. Po mom mišljenju, ovo bi trebalo da bude priča o nama, o tome zašto smo tako duboko podeljeni kao društvo i kako to da promenimo. Smatram da bi to moralo da se desi u svakom od nas, pojedinačno. Zašto, recimo, većina navijača Partizana navija uvek protiv Crvene zvezde, opet se vraćam na fudbal, da ne otvaram one teže teme, čak i kad igra protiv stranih klubova? I obrnuto, naravno. Da li je to normalno? ‒ pita se Nebojša Savić i dodaje:

‒ Naravno da nije, ali to je ono naše. Namerno dajem jednostavan primer. Nasuprot tome, ovu istinski našu priču završava „strani faktor” (u predstavi je to nemački oficir) koji nas pita zašto se lažemo i obmanjujemo, kao da će on da nas osvesti i prosvetli, kao da mi ne možemo ništa jer smo „mali” narod, a „veliki” nam određuju sudbinu. Po mom mišljenju, možemo. Možemo da se ujedinimo, makar oko najvažnijih pitanja, da stavimo opšte ispred ličnog. Naravno, od nas ne zavisi mnogo, niti smo na geopolitičkoj mapi nešto posebno važni, ali smatram da bi trebalo da uradimo sve što je do nas.
Ćosićeve „Deobe” se izdvajaju i specifičnom kompozicijom, stilskom raznovrsnošću i leksičkim bogatstvom. Koliko ih je delikatno scenski oživeti, Nebojša Savić primećuje:

‒ Izuzetno delikatan i težak zadatak, koncepcijski pre svega. Komad nije postavljen u klasičnom ključu, nema hrane i pića na sceni, nema tanjira, stolova i tome slično. Nama je jasna ta vrsta stilizacije i nadam se da će je i publika prihvatiti. Što se samih Ćosićevih rečenica tiče, one su netaknute, izvorne. To ovoj predstavi daje antički prizvuk i u potpunosti odslikava bogatstvo našeg jezika. Težište radnje je na porodici Babović i tragediji koja im se dešava. Kao što sam napomenuo, antička priča o tome kako je sin krenuo na oca i obrnuto. Urušenje i tragedija porodice, nesnalaženje u ratnim okolnostima, ideologijama. Uz prikaz toga vremena, oslikavanje svih podela i sukoba koji su tokom rata bili prisutni.
Klaudio, Bora, Antonio, Cuja Dudvić, Kazanova, Mihajlo, Merkucio, Eneja, Ljvov, Klitandar, Jaša Tomić... samo je mali deo scenskih junaka kojima je Nebojša Savić podario scenski duh. Kako se u ovaj spektar likova uklapa Ćosićev Uroš Babović, seoski gazda?

‒ Uroša Babovića, kao i svaki lik koji igram, trudim se da odbranim koliko god je moguće, da nađem ljudskost i ranjivost u njemu, opravdam njegovo činjenje ili nečinjenje. Uroš je strastven, ponosan, snažan muškarac, ali kao i svaki čovek ima svoju slabu tačku. Njegova tačka pucanja je porodica. Da bi zaštitio porodicu, svoje naslednike i naslednike svojih naslednika, spreman je na sve, pa čak i na to da, ne svojom voljom, postane četnički vojvoda. Da bi spasao sina spreman je da uradi šta god je potrebno, pa i ono čemu je teško naći opravdanje. Zajedničku nit sa Urošem Babovićem nalazim u ljubavi prema svojim najbližima. U onom ljudskom, malom i nemoćnom u njemu koje želi da se suprotstavi nečemu što je mnogo veće i jače od njega, onome što isključuje ljudskost i budi animalno u čoveku. U spektru karaktera koje sam do sada igrao sigurno će imati posebno mesto. Mislim da je to najtragičniji lik koji sam do sada igrao ‒ konstatuje Nebojša Savić i objašnjava kojim glumačkim rukopisom će svog Uroša Babovića scenski osnažiti:

‒ Jedino glumačko sredstvo koje imam na raspolaganju je istina, prava istinska emocija. Likovi u našoj predstavi su realistični i tako ih i igramo. Rediteljska rešenja su ono što će celoj priči dati poseban ton, ali ona ne utiču na našu igru, samo nas stavljaju u posebne i drugačije okolnosti. Nema patosa, nema glumljenih osećanja. Sve mora da bude uverljivo i pre svega istinito, ali negde i jednostavno i obično. To i jeste najveći izazov za svakog glumca.

Svaki glumac neminovno ponešto usvoji od svoj junaka u stvarnom životu. Šta bi „prisvojio” od Uroša Babovića, a šta zaboravo, pitali smo Nebojšu Savića:

‒ Uroša Babovića, kao što sam već i rekao, vidim kao čoveka izuzetno privrženog svojim najbližima, svojoj porodici. Porodica kao osnovna ćelija društva izgubila je na značaju u opštoj jurnjavi. Razvodimo se kao da raskidamo, lako odustajemo. Postajemo sebični i sami sebi dovoljni. Tu vrstu tradicionalizma bih prisvojio od Uroša Babovića.

Na novu normalnost koji nam je ovo vreme nametnulo, kako kaže, želeo bi uskoro da gledamo kao na nenormalnost koja nas više nikada neće zadesiti.

‒ Optimista sam i nadam se da ćemo se vrlo brzo vratiti normalnom životu. Uz mnogo loših stvari koje nam je pandemija donela, rekao bih i da nas je usporila i na taj način vratila nekim pravim vrednostima. Nedostatak jurnjave za svim i svačim usmerio nas je jedne ka drugima, naterao da zastanemo i razmislimo da li su toliko važne skupe krpice, torba, nove patike, najnoviji telefon. Pozorište je u ovoj situaciji izgubilo suštinu svog postojanja. Publiku. O pozorišnoj politici neka razmišljaju direktori. Ja se kao glumac nadam da će nam se uskoro vratiti pune sale. Da se zajedno smejemo i plačemo. I jedni druge činimo boljim ljudim ‒ poručuje Nebojša Savić.