Vlašac za mirisno jelo

Od proleća do jeseni samoniklo raste uz obale reka, na vlažnim livadama i već izdaleka se prepoznaje po intenzivnom mirisu na luk. Vlašac se može potražiti u prirodi i presaditi u bašti na senovito mesto ili u saksiju ili lonac i držati u kući, na prozoru ili u zastakljenoj terasi, da bi nam bio pri ruci – svež – tokom cele godine. Snop listova makazama se može „šišati” više puta, dva-tri santimetra iznad zemlje. To biljci nimalo ne škodi. S obzirom na to da se ova višegodišnja biljka brzo bokori, iz svake lukovice brzo će izbiti još bujniji mladi, gusti i veoma ukusni cevasti listovi.

Začin poput vlašca, inače bogat vitaminima Ce i A, poželjan je u svakoj kuhinji zbog veoma finog mirisa i blagog ukusa. Aromatičan je dodatak mnogim jelima, a koristi se i kao mirisna dekoracija.

Najčešće se upotrebljava svež ili zamrznut, jer ako počne da se suši, vlašac brzo gubi boju i aromu. Prilikom zamrzavanja listove treba pokvasiti i naseckati, staviti u posudicu za led, napuniti vodom i ostaviti u zamrzivač. Sveži, sitno seckani listovi dodaju se supama i čorbama, varivima od povrća i umacima od jaja, pavlake i jogurta, toplim i hladnim predjelima, salatama, riži, piletini, pečenju, a posebno je prijatan kao dodatak krompir-pireu. Dugo kuvanje uništava njegovu aromu, pa ga u jela treba ubaciti pred sam kraj pripreme, neposredno pre služenja.

Sastavni je deo začinskih mešavina u francuskoj kuhinji, u svežem stanju čest je sastojak i mnogih jela kineske kuhinje, srednjoevropske zemlje kombinuju sitno seckane listove s raznim vrstama sireva, a u alpskim krajevima koristi se posut preko, maslacem premazanog, raženog hleba. Mada se veoma dobro slaže i s tradicionalnim srpskim jelima, u našoj kuhinji je iz neobjašnjivih razloga ipak slabo zastupljen.