Nezvani gost

Reagovanje na tekst „Četvrti (verovatno ne i poslednji) put o ’Zločinu i kazni’”, „Politika”, 5. 3. 2021.

Krajem prošle godine pisah o maltretiranju sedam načelnika VMA zbog izrečenog stava o protivepidemijskoj borbi. Uporedih ćutnju koja je pratila njihov progon sa nemom reakcijom stručne javnosti na izbacivanje sa Medicinskog fakulteta „12 velikih profesora” pre skoro 70 godina. Istakoh da je u ono revolucionarno vreme bilo opasno javno se oglašavati, ali da danas više ne mora da se povija glava.

Nastala je polemika sa predsednikom Srpskog lekarskog društva (SLD) prof. Radojem Čolovićem, nažalost mahom svedena na pitanje odgovornosti za davne, umesto za aktuelne događaje. Sada se na tu razmenu mišljenja na čudan način nadovezuje prof. Dušan Šćepanović (u daljem tekstu D. Š.). Pokušajmo da razumemo njegove argumente.

1. On mi daje za pravo što pišem o davno minulim „sramnim događajima ... kada su samo zbog političke nepodobnosti najureni korifeji medicine!” U sledećoj rečenici mi, međutim, zamera: „I optužuje bez valjanog razloga vrhunskog hirurga akademika Čolovića za nečinjenje.” Treba li reći da je kolega Čolović u to vreme polazio u osnovnu školu i da niko razuman ne može da mu prišije takvu besmislicu?

2. U svom prvom tekstu nisam pominjao ni prof. Čolovića, ni SLD, a kasnije sam ukazao na pasivnost Društva, što ni sam predsednik nije opovrgao, već je pokušao da nađe opravdanje.

3. D. Š. mi prebacuje što ne spominjem „i treći ’Zločin i kaznu’ na tom istom MF” (Medicinskom fakultetu). Ne shvata da sam sadašnjost uporedio sa najmarkantnijim događajem iz prošlosti, jer nisam pisao hronologiju MF. I da jesam, ne bi postojao nijedan razlog da se, pominjući ugledne stručnjake, zadržim na njemu.

4. On opasno manipuliše imenom prof. Čolovića implikujući da je ovaj sintagmu „razbojnici u belim mantilima” koristio protiv Kriznog štaba oformljenog posle Miloševićevog pada. Istina je sasvim suprotna: Čolović se, zajedno sa novom vlašću, borio da rukovođenje SLD-om ne preuzme politička grupacija mimo DOS-a.

5. Izmišljotina je da je u „čišćenju” članova SPS i JUL 2002. godine „učestvovao i to obligantno prof. Radovanović!” Tih godina obavljao sam odgovorne dužnosti kao stalno zaposlen na drugom kontinentu.

6. Smatram do komičnosti apsurdnim pitanje zašto sam u svom tekstu „prećutao” da jedan kolega nije znao da li je D. Š. hirurg ili pedijatar. On po svoj prilici ima problem percepcije svoje umišljene grandioznosti.

7. U istu kategoriju po besmislenosti ubrajam i pitanje: „Jel zato što ste tada tek sleteli u Beograd i priključili se jurišnicima na svoje kolege?” Osim za vreme raspusta, sletao sam dva puta godišnje samo na po nekoliko dana o svom trošku, jer sam volonterski držao skoro pola fonda teoretskih časova iz epidemiologije na engleskom jeziku (mada nisam bio zaposlen na MF).

8. D. Š. samog sebe bez navodnica označava kao „lopova iz Tiršove”. Pretpostavljam da je taj kvalifikativ stekao zato što je iz 1990-ih izašao sa verovatno najvrednijim nekretninama među svim zaposlenima na Medicinskom fakultetu.

9. Nije istina da je D. Š. „kasnije” (kad?) biran tajnim glasanjem „za direktora Tiršove”. Na taj položaj doveo ga je u Miloševićevo doba Radnički savet (!?), a 2000. lekari su, uz zanemarljive izuzetke, plebiscitarno odbacili njegovu kandidaturu.

10. Moj oponent zahteva da ne pričam o „’demokratskim’ revolucijama”, mada ih u svoja četiri teksta ne pominjem, ali mu one služe da me u otrcanom policijskom maniru poveže sa „zapadnim službama”.

11. Teško je razumeti njegovu misao: „Umesto što se šetate po TV i novinama, savetujem Vam šetnju po parkovima i pišite o Vašim putešestvijama ...”. Da šetam ili da pišem? Teme biram sam, pa sam nedavno postao i počasni član NUNS-a, a oslobađam D. Š. obaveze da opsesivno prati moje tekstove. U penziji je.

12. Izmaštana je tvrdnja da sam drugde proveo „mnogo više vremena nego na matičnom fakultetu”. Čak i kad bi bilo tako, u svojoj struci sam ovde ostavio mnogo dublji trag nego D. Š. u svojoj oblasti za ceo radni vek.

13. Ružna je insinuacija: „I nemojte opet da napadate svoje kolege ...”. Jedina istina je da se borim za profesionalne vrednosti, zbog čega sam pre dve godine reizabran za predsednika Etičkog komiteta SLD (zbog godina sam zahtevao da budem zamenjen).

14. Iskreno mi je žao što je D. Š. završio „u Gracu na transplantaciji srca”. Ostaje mu da preispita da li je bio žrtva „progona” ili genetike, stresnog bavljenja politikom, sputanosti da se stručno afirmiše uz sjajne dečje urologe (Perović, Krstić), griže savesti zbog vandalske devastacije zgrade Dečje klinike, kao važnog spomenika kulture itd.

Imajući u vidu samopromociju kao motiv javljanja D. Š., a posebno njegov odnos prema realnosti, razmisliću da li ću nastavljati ovu polemiku.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji