Ljupkost Bambija

Jelen živi u više-manje u brojnim čoporima po šumama i brdima, a i u nizinama. U mnogim zemljama je zaštićen i čuvan u parkovima gde ima potpunu slobodu kretanja. Jeleni su rasprostranjeni u centralnoj Evropi, u severnoj Africi i u Americi. Preživari su i pretežno se hrane noću. U proleće mekom travom, izdancima i mladim lišćem, leti i u jesen traže žir, dok zimi moraju da se zadovolje onim što pronađu prekopavajući papcima sneg, a to su mahovina, lišaji i korenje. Često gule i koru s drveća.

Postoji mnogo vrsta jelena, ali je od svih najlepši takozvani jelen obični. Premda vitak, ipak je građen snažno i lepo, a drži se tako otmeno i ponosno da ga u nekim zemljama s punim pravom nazivaju plemenitim. Odrasli mužjaci ove vrste mogu da narastu i preko dva metra u dužinu, a u visinu do metar i po mereno do ramena. Njihova težina se kreće između 150 i 270 kilograma.

Mužjaci imaju dva ogromna razgranata roga. U osmoj godini života može imati od šest do 11 parožaka na svakom rogu, ali pronađeni su izvanredni primerci jelena sa preko 60 parožaka. Svake godine u februaru rogovlje otpada da bi u julu ponovo naraslo.

Jelen ima vrlo razvijeno čulo vida kao i sluha. Kad izdaleka oseti neku opasnost, stane kao ukopan, naćuli uši, nanjuši vazduh, a onda iznenada visoko skoči i nagne u bekstvo.

Virdžinijski jelen je poseban. Pleni svojom ljupkošću. Rep mu je nešto duži i jasno oivičen belim dlakama zbog čega ga mnogi nazivaju belorepanom. Virdžinijskog jelena je Volt Dizni u liku Bambija prikazao celom svetu. Belorepan na prvi pogled neodoljivo podseća na srnu – sinonim ljupkosti i gracioznosti u životinjskom svetu. Pažljivim pomatranjem mogu se opaziti neke odlike koje belorepana upućuju na sličnost sa našim jelenom. To važi pre svega za mužjake koji u vreme parenja zauzimaju kočoperan stav, ali ni tada ne deluju muževno i dostojanstveno kao naši jeleni, nego zadržavaju neku crtu nežnosti.

Virdžinijski jelen je ipak krupniji od srne, ali znatno sitniji od našeg jelena. I rogovlje mu je mnogo sitnije, ali je lepo oblikovano sa karakterističnim napred povijenim vrhovima.

Mali se jelen koti u proleće i to u maju. Jelenovo mladunče lovci nazivaju tele. U prvim danima je veoma nejako i tek posle tri do četiri dana, zaslugom hranljivog majčinog mleka, skupi dovoljno snage da bi se podiglo i stalo na noge. Kad prođu dva meseca već lepo hoda i hitro se kreće, ali ga mati pazi još dugo posle toga.

Kada navrši deset meseci majka ga napušta, jer već može da se samo brine za sebe. Tada napušta čopor u kojem su skupljene majke i pridružuje se čoporu mladih jelena.