Scenografija je nova školjka

U životu tiha, u umetnosti snažna. Upravo takva je Jasmina Holbus, scenografkinja i pesnikinja koja ovih dana ima pune ruke posla. Naša sagovornica proteklih nedelja istrajavala je na dva zahtevna scenografska rešenja, u predstavama: „Kaspar”, čiju premijeru smo upravo gledali u u JDP-u, i „Sin” u Ateljeu 212, čiji susret sa publikom se očekuje do kraja marta. U međuvremenu predala je skice za treću predstavu u nizu: „Bludni dani kuratog Džonija” u Novosadskom pozorištu čije scenske probe počinju početkom aprila.

‒ Privilegija je baviti se kulturom u ovom posebnom vremenu i biti sastavni deo umetničkog izazova kao što je komad „Kaspar” Petera Handkea u režiji Miloša Lolića. Rad na predstavi „Sin” Florijana Zelera, savremenog francuskog dramskog pisca, takođe je uzbudljiv proces s obzirom na to da prvi put sarađujem sa rediteljkom Anom Tomović. Predstave smo otpočeli još jesenas, ali zbog pandemije tokovi rada su zahtevali odlaganje termina, strpljenje, veru i jedinstvo. Konačno smo priveli posao kraju, što nas sve posebno raduje.

Otmena Jasmina Holbus svoju karijeru gradi bez „buke”. Zadubljena u svoje skice i projekte, u pauzi između proba pričala nam je koliko je teško scenografski ispratiti prvobitnu ideju:

‒ Najvažnija i najinspirativnija je prva faza saradnje, nakon što dobijem tekst i otpočnem sa rediteljem razgovor o istom. Tada nastaju ideje, sve što sledi je materijalizacija i realizacija istih. Nekad je teško sprovesti ta rešenja ako su nam budžeti minimalni ili nam to zadati uslovi u nekim pozorištima onemogućavaju. Međutim, vera u ideju najčešće i nemoguće pretvori u moguće.

U nameri da scenografski osnaži pozorišni čin, Jasminu Holbus ništa ne može da zaustavi. Otuda i ne čudi što je sve češće vodeći reditilji vide kao deo svog tima. Koliko je scenografu teško u ovom novom okviru da se izrazi? Kakva „nova normalnost” nas čeka?

‒ Šta nas čeka, zavisi uvek od nas samih. Svaki čovek je kreator svoje realnosti. Nije važno koje su zadate okolnosti, važno je kako mi na njih reagujemo. Neophodno je pronaći, imenovati i stvoriti u sebi ili oko sebe prostor nadahnuća, kad to stvorite, onda privlačite i nove kreativne projekte. Scena u sebi sadrži nevidljivo zbivanje. To „nevidljivo” što teatar daje svima nama koji radimo u njemu, a nadam se i publici, jeste: utočište. Pozorište posle izvesnog vremena postaje naša druga kuća, skriveno intimno mesto koje svima pruža dah života, odraz nas samih. Scenografija je nova školjka, zaklon kad izvan besni nevreme ili ne vreme ‒ kaže za „Politiku” Jasmina Holbus i objašnjava koliko njen scenski izraz trpi zbog manjka finansijskih sredstava. Odnosno, da li je to ponekad i opravdanje za nedostatak mašte:

‒ Pozorišta u našoj zemlji, pa i u regionu često imaju minimalne budžete. Kad se suočim sa tom dimenzijom stvarnosti često dekor pretočim u ruho napravljeno od jeftinog i ne tako trajnog materijala. Ponekad me ta tužna činjenica učini kreativnom, pa problem rodi novu ideju. Dekor ili obogaćuje režiju ili je sputava. Scenografija je uvek u funkciji režije, zato često reditelji i postaju scenografi ili misle da sa pravom mogu da intervenišu na istoj. Dobro je da postoji dijalog u procesu rada, on inspiriše, tada i scenografija i režija nastaju iz susreta ponekad oprečnih mišnjena. Presek različitih uglova gledanja na isti tekst kristališe perspektive, iznova preispituje prvobitnu ideju, a to doprinosi i samom kvalitetu predstave.

Scenografija je danas često u svedenoj formi. Šta je presudno da se uradi dobra scenografija, odnosno koje scenografije su njena „šolja čaja”, naša sagovornica kaže:

‒ Verovatno imam prepoznatljiv rukopis, koga često nisam ni svesna, ali sve zavisi od dramskog predloška i od vizije reditelja. Nastojim da izbegnem svaku ilustraciju čak i kada se krećem u okvirima zadatog realizma. Scenski dekor je tačka preseka naših sećanja, kondenzovanih predstava o svetu, arhetipskih slika. Na sceni i senke nevidnjivog predmeta definišu predmet kao što i ispražnjen prostor najavljuje radnju. Nije uvek važna grandioznost, niti da li je dekor lep, to ne garantuje dobru predstavu. Bitno je slediti prvobitnu ideju, šta je to što zajedno želimo da predstavimo, na šta želimo da ukažemo. Ne treba zaboraviti da je scena i intiman i javni prostor istovremeno, zato je magična.

Jasmina Holbus podjednako je uspešna i kao pesnik. Njena 11. knjiga poezije pod nazivom „Ampula” već je u pripremi kod izdavačke kuće „Zlatno runo” i čeka neka srećnija vremena kada ćemo, kako kaže, moći okupljeni da uživamo u njenom oglašavanju.

‒ Kad je pisanje poezije u pitanju, ona nije moj izbor. Poezija je poziv, osećam se pozvanom da joj odgovorim, jer taj se poziv ne odbija. To je poziv iz nutrine bića koje je i moje koliko je i vaše, to je poziv na smelost. Smelost da se odazovemo tananim doživljajima intimnosti kroz „zalete” imaginacije. Dučić je govorio da je poetsko u nama mera duše. Svako biće je često zatvoreno spolja. Neizmerno biće, zazidano u svetu loših namera je i najčešći motiv dramskih predstava. Tu sliku ostavljamo za sobom u činu stavaranja poezije, ona pred stihom uzmiče. U srcu bića diše prostor moje poetske slike koji ne zna da ćuti.