Prava hrabrost

U filmu „Dara iz Jasenovca” postoji scena kada jedan logoraš, kome su svi ukućani pobijeni, žrtvuje svoj život da bi omogućio drugom zarobljeniku da pobegne.

Takav postupak, kada se svesno i smisleno gine da bi se neko drugi spasio, jeste izraz najveće ljudske hrabrosti. Može se gledaocu učiniti da je ova scena samo umetnički prikaz ljudskih podviga. Današnjem čoveku, s uspavanim i zaparloženim ljudskim vrlinama, takvo viđenje opisanog čina je bliže od verovanja da se tako nešto odista može dogoditi.

A takvo junaštvo se dogodilo u selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca, 9. marta 1944. godine...

Bilo je to crno vreme. Doba konačnih i otvorenih podela na one koji su slobodno nosili puške dobijene od okupatora i na one koji su se krili, naoružani puškama otetim od Nemaca.

Grupa od 12 partizana zanoćila je 8. marta 1944. u jednoj kući u Grabovici. Među njima je bio i Petar Došen iz sela Jutrogošti sa Kozare. Bio je borac Kozaračkog partizanskog odreda od početka ustanka. U leto 1942. godine oslobođenu teritoriju Krajine napale su snage od oko 20.000 nemačkih vojnika, 11.000 ustaša i 2.000 četnika Uroša Drenovića. Veliki broj civila i partizana poginuo je u toj ofanzivi, a zarobljeni su odvedeni u logore.

Petar je dopao u logor na Starom sajmištu, odakle su zarobljenici povremeno raspoređivani da služe kod „nacionalno ispravnih” domaćina u Srbiji. Tako se on obreo kod jednog gazde u Nevadama, odakle je u leto 1943. otišao u malobrojni partizanski odred.

Partizane koji su zakonačili u Grabovici neko je prijavio žandarmima.

Više od 200 vojnika opkolilo je kuću u kojoj je bilo 12 boraca.

U svitanje je počela borba bez izgleda da će neko od partizana preživeti. Iznad kuće se nalazila široka i čista livada, a ispod su bili šumarci i jaruge.

Pošto su iz kuće bačene prve bombe, Petar je iskočio i potrčao uz čistinu livade. Kad su ga uočili kako trči, gonioci su pripucali na njega uz povike i pokazivanje lake mete. Izrešetan, ubrzo je klonuo i njegovo telo je ostalo nasred livade.

Znao je iskusni i hrabri Kozarčanin kako se bori i probija iz obruča, ali je svesno privukao neprijateljsku paljbu na sebe da bi se bilo ko od saboraca spasio.

U borbi u Grabovici poginulo je šest boraca, a šestorica su preživeli, ali su dvojica od njih bili ranjeni.

Petar je sahranjen u selu Nevade, na raskrsnici kod spomen-tenka.

Njegovu porodicu je 1973. godine, samoinicijativno i o svom trošku, pronašao jedan saborac iz Takovskog odreda. Živeli su u siromaštvu i nisu znali za Petrovu sudbinu. Dvadesetak Došenovih najbližih rođaka ubijeno je u Jasenovcu.

Posle posete Petrovog saborca usledila je inicijativa da se pomogne njegovoj porodici, pa je supruga dobila penziju, a sin zaposlenje.

Petrovo ime i junačka pogibija pominjani su u milanovačkom kraju samo među njegovim saborcima dok ih je bilo živih. I to uvek s divljenjem i pokojom suzom.

A mi, građani ove i ovakve Srbije, zabezeknuti u opsene novog doba, olako zaboravljamo ljude koji su dali život za našu slobodu. Olako zaboravljamo da budemo ljudi.

Branko M. Vujović,
Gornji Milanovac