Žute tablice za stara vozila

Povećano zagađenje vazduha u našim većim gradovima odavno nije tajna za njihove žitelje, a ova tema dobija novi zamah nakon vesti da je Beograd u više navrata proglašen najzagađenijim gradom na svetu. Iako se procenjuje da grejanje najviše dovodi do zagađenja, pažnja javnosti skreće se na saobraćaj, koji svakako jeste izvor zagađenja posmatrajući izduvne gasove pojedinih automobila, kamiona i autobusa.

Trenutno važeći propisi određuju visinu poreza na upotrebu automobila na osnovu snage i zapremine motora, koji za novo vozilo iznosi 100 odsto, a zatim se u određenim koracima smanjuje, najniže do 20 odsto za vozila starija od 20 godina.

U javnim glasilima se pojavljuju predlozi za uklanjanje iz saobraćaja starijih vozila, za koja se pretpostavlja da zbirno najviše dovode do zagađenja, pa se predlaže ukidanje ili obezvređivanje smanjenja poreza usled starosti vozila. Kao da svako ne bi voleo da vozi nov auto, koji troši manje goriva i ne mora često kod majstora na zamenu istrošenih delova...

Isključenje starijih vozila iz saobraćaja nesumnjivo bi dovelo do smanjenja zagađenja, ali bi donelo i neželjene posledice: naglo povećanje količine otpada, manjak novca u državnoj kesi usled smanjenja naplate poreza, taksa i akciza na gorivo i nezaposlene koji su donedavno radili u manjim servisima za popravku automobila. Osim toga, stanovništvo koje živi u slabo naseljenim predelima – gde, uzgred, nema povećanog zagađenja vazduha – ostalo bi bez jedinog prevoznog sredstva, što bi za mnoge otvorilo pitanje održanja života ili privredne delatnosti, ili preseljenja u gradove gde postoji javni prevoz.

Stoga predlažem rešenje kojim bi bilo zabranjeno kretanje određenoj skupini vozila (koja ne zadovoljavaju Evro 10 propise) isključivo kada zagađenje vazduha u određenoj oblasti dostigne određeni stepen.

U cilju lakšeg praćenja poštovanja propisa takva vozila bi trebalo da budu jasno obeležena (npr. žutom podlogom registarskih tablica), a podaci o trenutnom zagađenju vazduha trebalo bi da bude dostupni uz pomoć „pametnih” telefona. Time bi se postiglo smanjenje saobraćaja kada i gde je to potrebno, umesto da se nametne otpisivanje takvih vozila. Vremenom će takva vozila ionako otići u zasluženu mirovinu.

Takvim rešenjem izašlo bi se u susret i vlasnicima vozila iz kojih su izvađeni vitalni delovi koji umanjuju zagađenje. Važeći propisi zahtevaju vraćanje vozila u početno stanje, što je skupo i nepouzdano. Prema mom predlogu, vlasnik bi mogao da odluči: da li da zahteva „žute” tablice iako je njegovo vozilo proizvedeno u skladu s Evro 10 propisima, ili da ga održava u skladu sa zahtevima proizvođača i zasluži uobičajene, „bele” tablice koje bi mu omogućile korišćenje vozila bez ograničenja.

Ivan Lukić,
Beograd