Sećaš li se, San Remo

Na sarajevskom Marindvoru, u blizini Tehničke škole, beše jedna povelika ledina koju bi u letnje vreme zaposele ogromne cirkuske šatre naših suseda Italijana. Uz šatru kao obavezni cirkuski dekor bijaše i ogromni ringišpil. Momci i devojke, sa svojih ludih i bezbrižnih dvadesetak godina, popeli bi se brzo svako u svoju korpu čekajući okretanje ringišpila. Dešavalo se tu svašta. Ne samo, cika i vrisak. Tu bi, „u šesnaest”, proradili adrenalin i mladalački hormoni.

Slika beše ova. Mladić lomata nogama i ljuljanjem ubrzava korpu ringišpila, pritom dodajući neki „imaginarni gas”, ne bi li  nekako ščepao korpu ispred sebe u kojoj je, cereći mu se i izazivajući ga, sedela izabranica njegovog srca, što po onoj čuvenoj italijanskoj pop-pevačici šezdesetih dobi nadimak „Rita” (Pavone). Ovo „dodavanje gasa”, neprestanim lomatanjem nogama, uz to se obilato pomažući rok-akordima melodije Adrijana Čelentana „24.000 poljubaca”, najzad urodi plodom. Nakon zbilja velikog naprezanja – a već u slastičarni „Egipat” i uz „tahanhalvu” dobro proboden Amorovom strelicom – mladić se grčevitim zahvatom ruke najzad dočepa korpe u kojoj se kikotala i sva rumena u licu – njegova „treba” Rita.

Adrijano Čelentano sa kanconom „24.000 poljubaca”, u alternaciji sa pevačem imena Litl Toni (tad su bile dve interpretacije za istu pesmu), osvojio je na „San Remu” 1961. drugo mesto. Litl Toni? Sećate li se njegove pesme „Kuore mato” (Ludo srce)? Bi, to blaga, nežna i „dolče” mediteranska Italija. Italija mandolina, žutih i jarkocrvenih kabrioleta „lančija” i „alfa romea” u koje su ženske štikle vrlo rado ulazile. U kabrioletu, vetar nespretnim i naglim potezima svog „češlja” razbacuje kosu „drage“ na sve moguće strane, dok sa kasetofona Pepino di Kapri italijanskim nazalnim glasom peva setne kancone „Melankolie” i „Roberta”.

Godina, 2019, „predkoronovirusna”, ostavi mi dve vrlo lepe muzičke uspomene. Jednu italijansku (Đana Nanini) i drugu, jugoslovensko-hrvatsku (Gabi Novak). Ovo što sledi je za ono  – verovali ili ne! Jedne sparne avgustovske noći kad je zbog nesnosne fjake čak i cvrčak otišao na spavanje, ulazim u kafanu na grčkom ostrvu Amorgos i prilazim šanku. Kad, odjednom, zapuhnuše me taktovi dobre stare melodije „Smeđe oči”, sa davnog festivala zabavne muzike u Opatiji. „Smeđe oči” na grčkom Amorgosu. „Sve je u smeđem, u smeđem sam i ja...”

A drugi događaj desi mi se u jesen iste godine, nakon povratka sa letovanja u Pariz. Jedno veče, nađoh se u „Instituto Italijano di kultura Pariđi”, a u kojem sam tako često da sam skoro postao deo njegovog dekora. Institut je smešten u dragulju francuske arhitekture iz 18. veka, l'Hôtel de Galliffet, u sedmom pariskom arondismanu. To veče, gošća beše poznata italijanska pop-pevačica Đana Nanini, sa kojom posle napravih fotografiju za uspomenu. Brat joj je Alesandro Nanini, poznati italijanski automobilski pilot. U svetu italijanske kancone nju je proslavio veliki hit  „I maschi».

Đana Nanini poseduje onaj retki i vrlo traženi glas koji daje posebnu boju i aromu italijanskoj kanconi, onu „mejd in Italija”. O kakvoj se to boji glasa radi? Nije on nikako od velura. Hrapav je. Šta li to italijanski pevači rade da „izvuku” takvu boju glasa? Ne znam. Da sam, recimo, otorinolaringolog, sigurno bih znao o čemu je reč! Elem, glas joj je nazalan, a biće da ga, bar delimično, pre nego što ga mikrofonom pošalje nama slušaocima „miksuje kroz nos”. Ovu boju glasa poseduju i Adrijano Čelentano, Napolitanac, Pepino Gagliardi, Fausto Leali (peva fantastičnu melodiju „A Chi”), kao i još neki italijanski pevači.

Nesmotreno, u razgovoru sa Naninijevom, izletih, pitajući je, da li se viđa sa Ritom Pavone. Pri pomenu njenog imena, odjednom poprimi krut izraz lica. Ipak mi reče da se pokatkad vide i da je Rita Pavone dobro. Koji mi vrag bi, pa da joj pomenem Ritu Pavone njenu ljutu konkurentkinju u svetu italijanske kancone? Ritu Pavone, poznatu po hitu „La Partita di Pallone” („Fudbalska utakmica”), a koju su zvali „mrkva” zbog njene boje kose kao kod Irkinja. Na ovogodišnjem 71. po redu, „San Remu”, zapazih ovaj glas specifične boje kod pevačice Neomi, koja pevaše pesmu „Glicine”. Bila je Neomi moj glavni favorit i navijao sam za nju svako veče, sve do dva sata posle ponoći. I ne samo zbog plavkastog i mirišljavog cveta glicina koji sa svojih čokota elegantno visi u jednoj bašti kuće, u rue Civry, u šesnaestom pariskom arondismanu.

Šta reći o „San Remu” 2021? Teško ga je porediti sa nekadašnjim „San Remom”. Pogotovo, onim „San Remom” iz šezdesetih godina. Izgleda, da su ne samo zabavna muzika već i sam život tih šezdesetih godina bili mnogo bolji nego što su danas. Nekad, to beše najveći muzički događaj najboljih italijanskih kancona u koji su bile uperene oči gotovo svih Jugoslavena. Pevači, Domeniko Modunjo, Klaudio Vila, Nikola di Bari, Đani Morandi, Bobi Solo, i drugi, behu odeveni u skupa odela i sa obaveznim leptir-mašnama. A tek haljine i moćni glasovi Milve i Mine! Milva je po prvi put na „San Remu” nastupila 1961. godine. Ona imade glas „alt”, a Mina  „sopran”. Obe su, naravno, dobile od publike i nadimke. Milvu su nazivali „tigricom iz Kremone”. Iva Zaniki, dobi nadimak „orao iz Ligonkija”. Godine „šezdesete”, obeležiće duel dva „sveta čudovišta” italijanske kancone – Mine i Ornele Vanoni. A, Điola Činkveti („Non ho l'età”)? A, Orieta Berti, te velika zvezda koja i danas snažno sija na nebu italijanske kancone Laura Pausini...

Ruku na srce, tek završeni „San Remo” 2021. – nije me oduševio. Kič predstava, sa dva izvanredna voditelja. Pogotovo, onaj, koji osim što vodi program zaista i dobro peva, a uz to stalno se presvlačeći u novo odelo i dvobojne cipele, sipajući raznorazne dosetke baš kao iz rukava. Šta reći o pobedničkoj melodiji „Zite e buoni”? Ništa. A šta bi i mogao reći za to neurotično izvođenje rok-grupe „Maneskin” sa obaveznim valjanjem po bini, a u čemu se naročito isticala njihova plavokosa članica što svira gitaru.

„San Remo” je imao neverovatan uticaj na jugoslovensku muzičku scenu „lakih nota”. U Opatiji, na jadranskom kvarneru, Opatiji, koja kako jedna pesma kaže, „vječno sniva”, osnovan je 1958. godine festival jugoslovenske zabavne muzike. Opatija bi verna kopija „San Rema”. Na ovom našem „San Remu”, 1961. godine, Lola Novaković je pevala melodiju „Jednom u gradu ko zna kom”, Gabi Novak „Smeđe oči”, Nada Knežević „Posle mnogih zima”, Senka Veletanlić „Plavi nokturno”, a Marko Novosel  „Volio bih da me voliš”…

Ipak, željno čekam „San Remo” 22, ali sa gledaocima u pompeznoj sali sanremskog pozorišta „Ariston”, a ne sa naduvanim i raznobojnim balonima umesto njih, kao što bi ove godine. A svi ti raznobojni baloni, zbog onog jako zločestog „kauboja zvanog korona”.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije