Predavanje o čovečnosti

Tiho, kao u košmarnom snu, protiče vreme u Trofimovskoj grobnici... Smrt i boleštine razbesnele su se u ledenim katakombama... Više se ne čuju čak ni razgovori o hrani. Bliži se kraj. Ovo čitamo u knjizi „Litvanci kraj Laptevskog mora” Dalije Grinkevičjute, a odmah zatim saznajemo da je tišina prestala i da su poput eksplozije bombe grunuli prvi tutnjevi snežne oluje od koje su zašrkipale i zapucketale barake kao kutije šibica, ostavljajući one koji u njima žive dvanaest dana žive zakopane ispod snega.

Ova potresna knjiga koja govori o progonstvu Litvanaca u Sibir puna je ovakvih detalja, teških, turobnih i surovih ali ispisanih sa neverovatnom željom za životom, a njena autorka Dalija Grinkevičjute upisala se ovim delom u seriju riznice litvanske književnosti 20. veka. Knjiga je nedavno objavljena i kod nas u izdanju „Klija” u prevodu Mirjane Bračko.

Vitene Mušik, prevodilac i novinarka na litvanskom nacionalnom radiju, koja je ovo delo prevela na nemački, svojevrsni je ambasador ove knjige. Ona predano čuva uspomenu na Daliju Grinkevičjute, koja je 1941. godine s majkom i bratom deportovana u Altajski kraj i Zapolarje pored Laptevskog mora, a 1948. odvezena u rudnike ugljena Kangalasi, dok joj je otac završio u logoru na Severnom Uralu gde je i umro. Dalija je uspela da sa majkom 1949. godine pobegne u Litvaniju, gde je takođe trpela nepravde i posle progonstva, ali je uspela da sačuva i svoje beleške, iz kojih danas saznajemo ono što se nije učilo u školama, a što je važan deo istorije čovečanstva.

– Tokom inkorporacije Litvanije u Sovjetski Savez (1940‒1941 i 1944‒1990), nije bilo moguće govoriti o deportacijama u Sibir i onome što se dešavalo u čitavom sistemu Gulaga sa njegovim zatvorima, radnim logorima i naselja izgnanika. Zbog toga je Dalija Grinkevičjute svoja prva sećanja, koja je napisala 1949-1950, zatvorila u teglu i zakopala. Želela je da sačuva svoju priču o izgnanstvu za buduće generacije. I kao što vidimo, uspela je – kaže za naš list Vitene Mušik.

Njeni tekstovi o progonstvu pojavili su se prvi put u javnosti 1988. godine u kontekstu političkih i društvenih promena. Kako su tada dočekani?

Naš litvanski građanski pokret pod nazivom Sajudis, koji je imao cilj političke i društvene promene i ponovno sticanje nezavisnosti, počeo je krajem osamdesetih godina prošlog veka. Bio je to rezultat modernizacionih procesa u Sovjetskom Savezu koje je pokrenuo Mihail Gorbačov. Ljudi su se tada usudili da sve otvorenije govore o velikim traumama i svom iskustvu nasilja, progona koji im se dogodio u posleratnom periodu u Sovjetskom Savezu. Postojala je velika potreba da o tome razgovaramo javno, ali i privatno, u porodicama. Kada je ekst Dalije Grinkevičjute o izgnanstvu prvi put objavljen u Litvaniji 1988. godine u jednom časopisu, bio je to raskid sa periodom duge proklete tišine i šok terapija u isto vreme.

Čula sam da ste upoznali Daliju još dok ste bili dete. Kakva su vaša sećanja na nju?

Moja sećanja su više utisci deteta. Nakon što je Dalija Grinkevičjute suspendovana sa posla lekara i upravnika seoskog medicinskog centra u Laukuvi 1974. godine, preselila se u kuću moje tetke Aldone Šulskite i tamo živela dok nije preminula 1987. Viđala sam je obično tokom letnjih raspusta na selu kod tetke. Bila je vrlo umetnička priroda i imala je snažnu ličnost. Obe, Dalija i moja tetka, volele su pozorište i književnost. Nekada su putovale na stotine i hiljade kilometara da bi videle dobru pozorišnu predstavu, ne samo po Litvaniji već su putovale i u Moskvu ili tadašnji Lenjingrad. Obe su bile, kako bi se to reklo, ljudi kulture. Dakle, nije slučajno što trinaestogodišnja Dalija, dok je imala samo pola sata da spakuje svoje lične stvari za progonstvo, pakuje programe opere, koji su u njenim očima ključni i neophodni predmeti.

Koliko ste tada znali o njenim iskustvima, ne samo u progonstvu nego i posle njega kada je kao lekar doživljavala neprijatnosti?

Kad je preminula, imala sam petnaest godina i nisam znala istinu o njenoj prošlosti, nisam znala ništa. O njenom iskustvu izgnanstva saznala sam prvi put 1988. godine i bila šokirana. Prvo, zbog muka koje su iskusili ona i mnogi drugi ljudi, i drugo, shvatila sam u kakvom sam čudnom političkom sistemu živela, u kome su se ljudi plašili da govore istinu. Tek kasnije sam saznala da je Dalija Grinkevičjute, nakon što je suspendovana sa posla u Laukuvi, želela da napusti Sovjetski Savez i emigrira u Pariz, ali joj to nije bilo dozvoljeno.

Danas ste na neki način ambasador njene knjige u svetu. Kakve su reakcije na ovo delo?

Moj utisak je da svet ovu izvanrednu i nesvakidašnju knjigu upoznaje otvorenog srca. Dalija vrlo otvoreno i detaljno govori o svakodnevnom životu u Sibiru, o onome što se dogodilo njoj i ostalim prognanicima, o njihovoj velikoj patnji, ali to čini i na elegantan, lakonski način, ponekad čak i sa samoironijom i humorom. Ona govori o vrednostima, moralu i dostojanstvu kao uporištima da se ostane čovek u vrlo neljudskim uslovima. Drugim rečima, drži nam predavanje o čovečnosti. A ovo je vrlo univerzalna i vanvremenska tema. Štaviše, komentari čitalaca na „Tviteru” i drugim društvenim mrežama često govore kako su zahvalni što saznaju o periodu istorije o kojem nikada nisu učili u školi. Mislim da je i to jedan od razloga zašto se ova knjiga probija u razne zemlje. Prevedena je na italijanski, nemački, engleski, francuski, finski, poljski, španski i nedavno je ušla na Balkan prevodom Mirjane Bračko na srpski jezik.

Da li je prevedena i na ruski i kako je tamo dočekana?

Čula sam samo da je jedan deo knjige preveden tokom devedesetih godina u Jakutsku u Sibiru. Ali tu knjigu nikada nisam imala u rukama. O Gulagu i Sibiru pisali su vrsni ruski pisci kao što su Aleksander Solženjicin, Varlam Šalamov ili Jevgenija Ginzburg. U ovoj kategoriji postoji i jedna knjiga iz vašeg regiona – „Sedam hiljada dana u Sibiru” autora Karla Štajnera.

Kako Litvanija neguje sećanje na Daliju Grinkevičjute? Dalijina memorijalna kolekcija preseljena je iz Laukuve u Šilale, ali vredni rukopisi se čuvaju u Nacionalnom muzeju u Vilnjusu. Knjiga „Litvanci kraj Laptevskog mora” imala je nekoliko izdanja u Litvaniji, novo je trenutno u pripremi. Objavljena je i kao audio-knjiga i kao e-knjiga. I što je najvažnije, ovo delo je uključeno u nastavni plan školskih udžbenika književnosti, tako da mlada generacija može da postavlja pitanja i da pronalazi odgovore.