Za mlade hrabre generacije

Volim kad na miru prelazim ulicu kad god je zeleno svetlo na semaforu i kad god se nađem na pešačkom prelazu. Automobili stoje dok pešaci ne pređu. Strašno je što sam to prvi put na zapadu videla. Naviknuta na srpski poredak, kad sam tek stigla ovde, stojim ja ali stoje i oni. Ja zbunjena što su stali a oni što ja ne prelazim ulicu. I tako smo se čekali. Loše je to što se taman naviknem na taj sistem a onda dođm na pešački prelaz u svoj rodni grad.....

Volim kad se svima lepo javim gde god da krenem i zahvalim na svemu. Svi na sve strane izgovaraju „hvala“ pa krenula i ja da ga u svaku rečenicu ubacujem. A onda dođem u Srbiju pa me svi gledaju ko da sam luda. Sećam se, ja na trafici kupujem, pozdravljam prodavačicu i zahvaljujem se, a drugarica me gleda i pita „Šta ti je, jer ti dobro?“

Simpatično mi je kad na ulicama Graca vidim ljude u narodnim nošnjama. Nose ih i muškarci i žene, i mladi i stari, i seljaci i građani. A onda pomislim kako bi me ljudi gledali kada bih obukla ono jeleče da puca, pa lepu belu vezenu košulju od prababe, a dole opanke....

Volim kad čujem da svaki gracer priča svojim dijalektom sa ponosom gde god se nalazio. A onda se setim kako mene često popreko gledaju u Beogradu kad čuju moj jak južnjački dijalekat. Da li zato što se sete odakle potiču i oni ili im jednostavno para uši?

Ali ipak od svega najviše volim to što znam da za nas, za mlade hrabre generacije, nema granica. Ja imam 29 godina i bar 29 prijatelja iz detinjstva koji su svuda po belom svetu. Smatram sebe srećnom što ću sa tih 29 prijatelja koji svi imaju još po 29 prijatelja širiti mrežu mladih, hrabrih koji žive bez granica. Gde živim nije bitno, jer gde ću da živim to ni ja još ne znam. Valjda negde na sredini ili svuda. Samo tamo gde mi bude lepo. Danas živim u Gracu, iduće nedelje idem u Milano da sa kolegama arhitektama pišem zajednički rad. Čekam i Njujork i Berlin. Biću preko leta u Nišu i videću se sa onim mladim hrabrima koji su po celom svetu.

Moja mama bi volela da se vratim u Niš. I ja bih volela da imam u svom gradu i pozorišta sa raznovrsnim repertoarom, i zanimljive izložbe, umetničke tribine, mogućnosti za zanimljive projekte i koncerte. Ali, toga još nema... Zato ima menjačnica na svakom uglu ko da svi svakog dana kupuju evre, nove banke su otvorene po celom centru kao da ima toliko para da ne znaju ljudi gde da ih smeste i naravno trafika sa roštiljem da slučajno ne propustimo pljeskavicu za neki obrok. Pretpostavljam da bi u tom gradu bilo kullturnih dešavanja da ljudi imaju potrebe za njima, da žele da nahrane dušu kulturom umesto telo ćevapima. Da se razumemo, volim i ja ćevape ali volim i meksičku, tajlandsku, kinesku, tursku, kubansku i indijsku kuhinju. Sve te kuhinje volim jer sam veliki gurman i neću samo pljeskavice da jedem. Smučilo mi se samo pljeskavice da jedem. Valjda je to tako, ljudi prave ono što im treba. Sreća moja da mama savršeno razume sve što joj pričam jer više nije ni bitno gde živim. Bitno je šta radim jer znam da imam sreću što posedujem snagu da budem hrabra.