Veliki intelektualac i analitičar

Samo šest dana pre svog 86. rođendana, prekjuče posle podne na Institutu za onkologiju u Beogradu je preminuo akademik, pesnik, književnik, a pre svega istoričar umetnosti Dejan Medaković, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti, čiji je redovni član bio od 1981, a predsednik od 1999. do 2003. godine.

* * *

Dejan Medaković (1922–2008), pesnik, pripovedač, istoričar umetnosti, dugogodišnji sekretar i predsednik SANU, jedan je od najznačajnijih srpskih intelektualaca. Objavio je pet zbirki pesama, memoarsko petoknjižje „Efemeris” i čitav niz stručnih knjiga. U knjigama „Oči u oči” i „Suočavanja” (sa ljudima i vremenom) sakupljene su Medakovićeve javne reči, različitim povodom izgovorene, intervjui, besede, članci, eseji.

Veliki deo života posvetio je zaštiti naše kulturne baštine. Voleo je da kaže da se moramo suočiti sa odnosom starog i novog, prošlog i sadašnjeg. Ne može se u ime starog negirati savremeno, jer to znači pristati na diskontinuitet u jednoj kulturi, a ne za kontinuitet koji je neophodan preduslov za njen opstanak.

Pratio je našu savremenu likovnu scenu i govorio da imamo veliki broj talentovanih umetnika. Ali je i upozoravao da to rano majstorstvo i zrenje ume da bude i opasno i da lakoća slikarskog postupka može da odvede u površnost. Druga opasnost je pomodarstvo, želja da se ide u koraksa modnim hitovima velikih umetničkih centara.

Umeo je da bude i dobar analitičar političkih prilika: „Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma…Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam…U tom sudaru potpuno je uništensvet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju.

Nikada nije postao član Komunističke partije. Sve pozive je odbio jer je želeo da ostane slobodan, a taj „politički nedostatak” nadoknađivao je radom.

Kada je izbila afera oko Memoranduma, branio je i SANU i taj dokument. Doslovce je rekao: „Memorandum je bio jedan zvezdani trenutak SANU… Memorandum je bio samo blagovremeni pokušaj da se ukaže da je zemlja krenula rđavim putem i da ide u sunovrat. Nije nam namera bila da razorimo Jugoslaviju, nego upravo da sprečimo njeno razbijanje koje smo prvi unapred sagledali”.

Veoma je zanimljivo i njegovo mišljenje o Evropi. Medaković se pitao da li će Evropa naći duhovne snage da se suprotstavi amerikanizaciji u ime svoje tradicije i kulture koja poništava te tradicije. Vizija Evrope koja je njega privlačila je De Golova i Adenauerova: od Atlantika do Urala. To je Evropa koja ne bi mirno gledala ponižavanje Rusije i robovanje jedne velike nacije. Ukazivao je i na opasnu igru sa islamom, jer to nije evropska igra, a islam je dva puta dolazio do Beča: „Od svega toga zavisi i naš položaj koji je sada nepovoljan, jer smo mi neka smetnja”.

Ipak, smatrao je da srpsko pitanje nije trajno rešeno nepovoljno: „Mi imamo šanse, ne samo za povratak teritorija. Ali, najpre, moramo povratiti svoj ugled, moramo sebe prepoznati. To je uslov da krenemo u Evropu. Jer, Evropa nas je satanizovala, tu nema govora. Mi smo predstavljeni kao đavoli, zapravo preuzeli smo ulogu Jevreja. To se mora promeniti”.

Teško mu je padao odlazak prijatelja: Voje Đurića, Dimitrija Bogdanovića, Radovana Samardžića, Lazara Trifunovića. Govorio je: „Iza njih je ponor”. Odlaskom Dejana Medakovića taj ponor se povećava.

U ponedeljak, 7. jula, trebalo je da proslavi svoj 86. rođendan. Smrt je, nažalost, bila brža.

Z. Radisavljević

-----------------------------------------------------------

Sjajni znalac i mudri čovek

Odakle početi i šta reći o čoveku pred čijom je erudicijom zastajao dah, iza koga je ostao monumentalni opus poezije, proze, naučnih studija, monografija, velikih sinteza članaka iz istorije umetnosti i istorije Srba koji su se u potrazi za boljim životom i bežeći pred turskim zulumom obreli u Trstu, Beču, Zagrebu Sent Andreji i Temišvaru. Izdanak pripadnika srpskog naciona koji su se, poput Crnjanskovih Isakoviča, tukli za ćesara koji je stolovao u Beču po svim ratištima Evrope, Medaković je smatrao svojom svetom dužnošću da sačuva i otme od zaborava njihove sudbine, ono što su stekli, stvorili da bi stari evropski istorijski narod iz koga su potekli vratili tom istom evropskom kulturnom korpusu. Koliko je mudrosti, snage i volje trebalo da se načini guliverski korak i premosti razmak između kulture koja se grčevito držala tradicija srednjega veka, i tako branila svoj nacionalni identitet u Osmanskom carstvu, i onih koji su već plivali u vodama prosvetiteljstva, baroka, klasicizma, romantizma... pokazao je i opisao Dejan Medaković, unuk Bogdanov, praunuk Danilov i potomak Miloradov.

Dok je Milorad Medaković uživao veliki ugled kao sekretar crnogorskog knjaza Nikole, pradeda Danilo je u Novom Sadu, u vreme Bahove diktature, sredinom 19. veka imao smelosti da izdaje cenjeni „Srpski dnevnik”, a zatim je deda Bogdan, kome je Beč dodelio plemićko zvanje, predsedavao u Zagrebu hrvatskim Saborom. Iz takvog „grma je iskočio lavić” koga nisu mogli da slome ni izgnanstvo iz čuvene palate Medakovića na Zrinjevcu, ni nemaština koja ga je dočekala u okupiranom Beogradu. To što je izgubio korak sa svojom generacijom i, umesto da studira, „pekao zanat” muzealca i istoričara umetnosti uz mentora Milana Kašanina, nije ga omelo da diplomira ubrzo posle oslobođenja u rekordnom roku, uz novog mentora Svetozara Radojčića, osnivača Katedre za istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Zatim je uz rad na terenu, hodočašće po srpskim manastirima, uključujući odlaske na Svetu goru atonsku, postao i doktor nauka, mladi profesor uz koga su se kalile mnoge generacije istoričara umetnosti.

Posmatrao je svet iz ugla koji se mogao meriti samo renesansnim aršinom. Njegova predavanja bila su prvorazredna virtuelna putovanja kroz umetnost južnoslovenskih naroda od 17. do druge polovine 19. veka sa neprestanim izletima u stvaralaštvo onih evropskih naroda na koje su se srpski umetnici ugledali ili kod kojih su tražili inspiraciju.

U nizu su se ređala kapitalna dela – od prve monografije „Beograd u starim gravirama” daleke 1950, slede: „Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka” (1958); „Srpski slikari XVIII-XX veka (1968); „Putevi srpskog baroka” (1971); „Tragom srpskog baroka” (1976); „Manastir Savina” (1978); „Hilandar” (1978, kao koautor sa Dimitrijem Bogdanovićem i Vojislavom J. Đurićem); „Srpska umetnost u XVIII veku” (1980); „Srpska umetnost u XIX veku” (1981); „Sentandreja” (1982, sa Dinkom Davidovim) – kojima su udareni temelji srpske istorije umetnosti, od propasti srednjovekovne srpske države do 20. veka. Na ovom korpusu knjiga počivaju svi dosadašnji, i počivaće budući radovi koji se bave tim periodom.

Oslanjajući se na ogromno akumulirano znanje, Medaković se, uprkos poodmaklom dobu, sa entuzijazmom i energijom na kojima bi svako mogao da mu pozavidi, bacio na pisanje monumentalnih bogato ilustrovanih monografija (lično se pobrinuo da obezbedi potrebne fotografije) koje je objavio „Prometej” na „polzu i diku svem srbstvu”. Tako su nastala kapitalna dela: „Srbi u Beču”, „Srbi u Zagrebu”, „Josif II i Srbi” i „Sveta gora fruškogorska”. Da nije ništa drugo uradio, osim ovih monografija, već bi mu bilo obezbeđeno mesto u panteonu najumnijih ljudi srpskog naroda, ali Dejan Medaković nikada nije zaboravio da se i svim drugim sredstvima, osim oružjem, bori i brani svoj nacion pa i od njega samoga. To ga je često skupo stajalo jer je bio izložen napadima neistomišljenika, ali on im je odolevao pod parolom „rekoh i spasoh dušu svoju” .

Zrna njegove mudrosti rasuta su po brojnim intervjuima jer je uvek bio spreman da odgovori i na najneprijatnije pitanje. Neko će se, možda, setiti da ih jednoga dana sabere kao što je Dejan Medaković strpljivo sakupljao rasute krhotine ogledala u kojem se, danas, vidi onaj najlepši lik srpske kulture do 20. veka.

Vera Kondev

-----------------------------------------------------------

NA VEST O SMRTI DEJANA MEDAKOVIĆA:

SANU: Velikan srpske i svetske nauke

Srpska akademija nauka i umetnosti u svom saopštenju o smrti akademika Dejana Medakovića, redovnog člana SANU, istakla je da je kao doktor istorijskih nauka Medaković bio i najznačajniji istoričar srpske umetnosti za period od 18. do 20. veka. „Akademik Dejan Medaković ostaće večno upamćen kao jedan od velikana srpske i svetske nauke a njegovi radovi će biti putokaz proučavanju srpske istorije i istorije umetnosti i reper budućim generacijama naučnika", stoji još u Saopštenju SANU.

Dinko Davidov: Uzvisio se u srpskoj nauci

Dejan Medaković je ostvario impozantno delo u srpskoj istorijsko-umetničkoj, ali i društvenoj nauci. Rekao bih čak monumentalno delo. Ostavio je najobimniju bibliografiju koja obuhvata stotine naučnih i publicističkih radova. A. gde su Dejanove studije i knjige pisane najlepšim naučnoesejističkim stilom! U tome se uzvisio u srpskoj nauci, izjavio je za „Politiku” akademik Dinko Davidov, istoričar umetnosti i direktor Galerije SANU. „Bila je to zadivljujuća književna darovitost kojom je ulepšavao svoje spisateljsko delo, ali i svoja neposredna kazivanja. Medaković je uradio nemerljivo mnogo svojim mudrim, ali i strastvenim zalaganjima u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Matici srpskoj i Vukovoj zadužbini.”

Čedomir Popov: Jedinstvena ličnost

Dejan Medaković je svakako bio jedinstvena ličnost u srpskoj kulturi druge polovine 20. i početka 21. veka, jer su ga njegovo poreklo, njegova bogata životna istorija i ogromno životno iskustvo činili izuzetnim, izjavio je Tanjugu akademik i predsednik Matice srpske istoričar Čedomir Popov, i dodao: „S druge strane, njegova karijera istoričara umetnosti, pisca, pesnika, čini ga, bez preterivanja, poslednjom renesansnom ličnošću naše epohe.”

Vasilije Krestić: U posebnoj „ligi” ljudi

Akademik Dejan Medaković je čovek koji je odudarao od svog okruženja jer je pripadao posebnoj „ligi”, izjavio je za Tanjug redovni član SANU, istoričar Vasilije Krestić. Reagujući na vest o smrti Dejana Medakovića, rekao je da ne može naći reči kojima bi opisao koliko žali za uvaženim kolegom i prijateljem. „Medaković je jedan od onih znamenitih i retkih velikih ljudi kakav se neće skoro pojaviti u našoj sredini”, istakao je Krestić. „Bio je čovek izuzetnog znanja i obrazovanja, odličnog, kompjuterskog pamćenja, čovek širokog, interdisciplinarnog poznavanja mnogih oblasti društvenih nauka, koji zaslužuje svako poštovanje i priznanje.”

M. A. – B. L.