Decenija sirijskog pakla

Na­pu­ni­li su de­set go­di­na, a sve sli­ke nji­ho­vog de­tinj­stva ve­za­ne su is­klju­či­vo za rat u ko­jem je po­gi­nu­lo ili ra­nje­no 12.000 nji­ho­vih vr­šnja­ka. 

Ovo je sa­mo deo tra­gič­ne sta­ti­sti­ke gra­đan­skog ra­ta ko­ji je Si­ri­ju pre­tvo­rio u po­li­gon nad­me­ta­nja ve­li­kih i re­gi­o­nal­nih si­la ko­je ni da­nas ni­su u sta­nju da se do­go­vo­re o po­li­tič­koj bu­duć­no­sti ne­ka­da sta­bil­ne i pro­spe­ri­tet­ne ze­mlje. 

De­set go­di­na je pro­šlo ot­ka­ko je re­žim Ba­ša­ra el Asa­da bio su­o­čen sa zah­te­vi­ma mla­dih Si­ri­ja­ca ko­ji su, po­ne­ti „arap­skim pro­le­ćem” u Tu­ni­su i Egip­tu, u sta­roj če­tvr­ti Da­ma­ska zah­te­va­li po­li­tič­ke re­for­me, de­mo­kra­ti­ju, prav­du, slo­bo­de i rav­no­mer­ni­ju ras­po­de­lu bo­gat­stva. 

Uve­ren u svo­ju spo­sob­nost da plo­vi kroz uz­bur­ka­ne vo­de i da za­dr­ži od­no­se s me­đu­na­rod­nom za­jed­ni­com, kao što je to ra­dio nje­gov otac Ha­fez, od ko­ga je 2000. na­sle­dio vlast, mla­di of­tal­mo­log, ško­lo­van u Lon­do­nu, sma­trao je da je bez­be­dan, čak ne­do­dir­ljiv.

Sa prve strane 

Ose­ćaj si­gur­no­sti do­dat­no je po­ja­ča­lo de­set uza­stop­nih go­di­na eko­nom­skog ra­sta i zna­čaj­nog po­ve­ća­nja pri­ma­nja po­ro­di­ca po naj­ve­ćim gra­do­vi­ma Da­ma­sku, Ale­pu, Hom­su ili Ha­mi. Mno­gi su ve­ro­va­li da je Si­ri­ja imu­na na usta­nak. 

Na po­vr­ši­ni je u ze­mlji slo­že­ne de­mo­gra­fi­je i po­de­la iz­me­đu re­li­gi­o­znih i se­ku­lar­nih, su­ni­ta i ši­i­ta, Ara­pa i Kur­da mno­go to­ga de­lo­va­lo mir­no, ali raz­lo­zi za po­li­tič­ki i so­ci­jal­ni bunt ku­va­li su is­pod. Asad je vla­dao re­pre­siv­no, osla­nja­ju­ći se na ši­it­sku ma­nji­nu Ala­vi­ta, ko­joj pri­pa­da nje­go­va po­ro­di­ca, voj­sku i taj­nu po­li­ci­ju. Agre­siv­ni rast di­vljeg ka­pi­ta­li­zma pro­pra­ćen li­be­ra­li­za­ci­jom pri­vre­de i jav­nog sek­to­ra stvo­rio je moć­nu ko­rup­ci­ju i ne­po­ti­zam. 

Erup­ci­ja na­rod­nog be­sa 18. mar­ta 2011. ve­ro­vat­no je iz­ne­na­di­la re­žim, ali na­rod je če­kao pri­li­ku da se oslo­bo­di 40 go­di­na dik­ta­tu­re Asa­do­vih. Od­luč­ni i hra­bri de­mon­stran­ti pu­ni­li su uli­ce i tr­go­ve, a pred­sed­nik se ra­di ostan­ka na vla­sti osla­njao na ne­re­de, strah od ha­o­sa i voj­sku ko­ja mu je, za raz­li­ku od Tu­ni­sa i Egip­ta, u naj­ve­ćoj me­ri osta­la ver­na svih go­di­na. 

Ka­ko su ne­de­lje pro­la­zi­le, bru­tal­nost re­ži­ma se uve­ća­va­la, a vlast je pod­sti­ca­la sek­ta­ške po­de­le, ide­o­lo­ški eks­tre­mi­zam i et­nič­ke ten­zi­je. Upr­kos neo­bu­če­no­sti i ne­do­stat­ku oruž­ja, deo ci­vi­la je kre­nuo da na sve na­či­ne bra­ni ono što se već zva­lo re­vo­lu­ci­ja. Pri­dru­ži­le su im se ma­nje gru­pe ofi­ci­ra. Mir­ne de­mon­stra­ci­je me­ta­sta­zi­ra­le su u gra­đan­ski rat. 

Re­zul­tat je naj­kr­va­vi­ji kon­flikt 21. ve­ka: naj­ma­nje 400.000 ubi­je­nih, mi­li­on ra­nje­nih i ne­mi­lo­srd­no ra­za­ra­nje ko­je je 12 mi­li­o­na lju­di, po­lo­vi­nu sta­nov­ni­štva, pri­mo­ra­lo da na­pu­ste do­mo­ve tra­že­ći za­klon po ze­mlji ili ino­stran­stvu. Stvo­re­na je naj­ve­ća iz­be­glič­ka kri­za no­vi­je isto­ri­je. 

Tri go­di­ne po­sle po­čet­ka ra­ta po­bu­nje­ni­ci su kon­tro­li­sa­li bli­zu 60 od­sto ze­mlje. Sve izo­lo­va­ni­ji Asad gu­bio je tlo pod no­ga­ma upr­kos voj­noj po­mo­ći i ljud­stvu ko­je su sla­li Iran i li­ban­ska ši­it­ska mi­li­ci­ja He­zbo­la­ha. Za­pad se uglav­nom dr­žao pa­siv­no. Zah­te­vao je Asa­dov od­la­zak, ali ni­ka­da ni­je po­ku­šao da ga ski­ne si­lom, što je do­ve­lo do po­de­la me­đu po­bu­nje­ni­ci­ma i pod­sta­klo re­gi­o­nal­na ri­val­stva. Si­rij­ski pro­tiv­ni­ci re­ži­ma – po­dr­ža­ni od SAD, pre­ko Tur­ske, do ze­ma­lja Za­li­va – nu­di­li su raz­li­či­te op­ci­je. Po­ka­za­lo se da de­se­ti­ne ra­znih mi­li­ci­ja, sem ru­še­nja „ra­i­sa”, ima­ju su­prot­sta­vlje­ne agen­de i raz­li­či­te am­bi­ci­je svo­jih li­de­ra. 

Ne­slo­ga u re­do­vi­ma opo­zi­ci­je po­slu­ži­la je me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci kao oprav­da­nje za ne­či­nje­nje da se kon­flikt za­u­sta­vi, a ne­spo­sob­nost po­bu­nje­ni­ka da se uje­di­ne stvo­ri­la je va­ku­um ko­ji je pri­vu­kao pa­žnju eks­trem­nih dži­ha­di­stič­kih gru­pa po­put Al Ka­i­de i Islam­ske dr­ža­ve, ko­je su se in­fil­tri­ra­le u re­vo­lu­ci­ju. 

Ka­pi­ta­li­šu­ći na su­per­i­or­nim fi­nan­sij­skim i or­ga­ni­za­ci­o­nim spo­sob­no­sti­ma, Islam­ska dr­ža­va je us­po­sta­vi­la svoj ka­li­fat 2015. i sa tre­ći­ne si­rij­ske te­ri­to­ri­je uklo­ni­la i Asa­do­ve i po­bu­nje­nič­ke sna­ge. Iz­gle­da­lo je da će to bi­ti za­vr­šni uda­rac ne sa­mo re­ži­mu, već i Si­ri­ji, ali on­da je sep­tem­bra iste go­di­ne usle­di­la di­rekt­na voj­na in­ter­ven­ci­ja Asa­do­vog naj­ve­ćeg sa­ve­zni­ka, Ru­si­je. Bio je to kraj sno­va Za­pa­da o pro­me­ni re­ži­ma, a Mo­skva je ja­sno da­la do zna­nja da na­me­ra­va da osta­ne fak­tor u Si­ri­ji, ali i na Bli­skom is­to­ku ši­re. Ti­me su se do­dat­no is­kom­pli­ko­va­le in­te­re­sne jed­na­či­ne ve­li­kih i re­gi­o­nal­nih si­la. 

Ha­os je ohra­brio i si­rij­ske Kur­de, ko­ji su na se­ve­ro­i­sto­ku ze­mlje for­mi­ra­li sop­stve­nu ad­mi­ni­stra­ci­ju, do­bro sa­ra­đi­va­li s Ame­ri­kan­ci­ma i po­vre­me­no se nu­di­li Asa­du. Ta­kav raz­voj iza­zvao je Tur­sku da po­ša­lje svo­je voj­ni­ke ka­ko bi, u spo­ra­zum­noj sa­rad­nji s Ru­si­jom, blo­ki­ra­la ve­ze si­rij­skih Kur­da s te­ro­ri­stič­kom Rad­nič­kom par­ti­jom Kur­di­sta­na, ko­ja de­ce­ni­ja­ma sa ju­go­i­sto­ka Tur­ske ra­tu­je s vla­sti­ma u An­ka­ri. 

Di­plo­ma­ti­ja je po­seb­no otu­žna pri­ča. Arap­ska li­ga i OUN in­ter­ve­ni­sa­le su od­mah po­sle iz­bi­ja­nja re­vo­lu­ci­je. Sa­vet bez­bed­no­sti je od 2011. sta­vio na gla­sa­nje 42 re­zo­lu­ci­je o pre­ki­du va­tre i de­fi­ni­sa­nju okvi­ra za po­li­tič­ke pre­go­vo­re. Ru­si­ja i Ki­na su 16 pu­ta is­ko­ri­sti­le ve­to, a usvo­je­ne re­zo­lu­ci­je ti­ca­le su se is­klju­či­vo do­pre­me po­mo­ći. U me­đu­vre­me­nu su se uob­li­či­la dva pa­ra­lel­na pre­go­va­rač­ka pro­ce­sa. Je­dan u Že­ne­vi, pod okri­ljem UN, a dru­gi je Asta­na pro­ces, ko­ji spon­zo­ri­šu Ru­si­ja, Tur­ska i Iran. Go­di­ne pre­go­va­ra­nja bez ika­kvog na­pret­ka u is­cr­ta­va­nju no­ve po­li­tič­ke bu­duć­no­sti Si­ri­je. 

Re­zi­me po­sle de­set go­di­na je bo­lan: po­li­tič­ka, bez­bed­no­sna, eko­nom­ska i so­ci­jal­na kri­za je re­zul­tat Asa­do­ve ne­po­pu­stlji­vo­sti, ne­kom­pe­tent­ne i neo­r­ga­ni­zo­va­ne opo­zi­ci­je, uspo­na eks­tre­mi­zma, re­gi­o­nal­nih ri­val­sta­va i ne­spo­sob­no­sti me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce da in­ter­ve­ni­še. 

Asad je po­bed­nik ra­ta, od­lu­čan je da za­dr­ži vlast i na­da se da će na pro­ble­ma­tič­nim pred­sed­nič­kim iz­bo­ri­ma u apri­lu-ma­ju do­bi­ti če­tvr­ti man­dat i ta­ko ko­nač­no ube­di­ti ne­pri­ja­te­lje da od­u­sta­nu od ide­je pro­me­ne re­ži­ma. Asa­do­va pr­va bri­ga vi­še ni­su ni pret­nje po­bu­nje­nič­kih gru­pa i stra­nih si­la ko­je i da­lje kon­tro­li­šu de­lo­ve Si­ri­je. Nje­gov naj­ve­ći iza­zov je dra­ma­tič­no raz­ru­še­na ze­mlja, ko­ju on ne zna ka­ko da opo­ra­vi. 

Ko­laps na­ci­o­nal­ne fun­te uni­štio je pla­te, ce­ne osnov­nih pro­iz­vo­da su eks­plo­di­ra­le, a ne­sta­ši­ce go­ri­va, stru­je, hle­ba i ulja za ku­va­nje su hro­nič­ne. Vi­še od 12,5 mi­li­o­na Si­ri­ja­ca, 60 od­sto sta­nov­ni­štva, su­o­če­no je s ri­zi­kom gla­di, šest mi­li­o­na su bes­kuć­ni­ci, 2,4 mi­li­o­na de­ce u Si­ri­ji je van ško­la, kao i 750.000 one u iz­be­gli­štvu. 

Pan­de­mi­ja se ši­ri ze­mljom u ko­joj su bol­ni­ce odav­no pre­sta­le da bu­du zo­ne za­šti­te: bom­bar­do­va­ne su ili gra­na­ti­ra­ne naj­ma­nje 400 pu­ta. Dok­tor­ska pla­ta pa­la je na 50 do­la­ra me­seč­no, a 70 od­sto zdrav­stve­nih rad­ni­ka je po­be­glo iz ze­mlje. 

Me­đu­na­rod­ni do­no­ri da­le­ko su od su­me od 1.000 mi­li­jar­di do­la­ra neo­p­hod­nih za re­kon­struk­ci­ju uni­šte­ne in­fra­struk­tu­re, obra­zo­va­nja i zdrav­stva. Uza­lud pa­pa Fra­nja po­vo­dom 10. go­di­šnji­ce ra­ta ape­lu­je na svet da po­nu­di ba­rem „tra­čak na­de”. 

Si­ri­ja ka­kva je bi­la pre jed­ne de­ce­ni­je ne po­sto­ji, a go­di­ne ra­ta i sve­op­šteg ko­šma­ra uči­ni­le su da se pro­me­ne i pri­o­ri­te­ti na­ro­da. Pr­va bri­ga ne­vi­nih žr­ta­va je po­vra­tak nor­mal­no­sti, ali mo­ti­vi ko­ji su ih po­ve­li u re­vo­lu­ci­ju mo­žda i ni­su za­bo­ra­vlje­ni.