Legende sa Brodveja kod Laze Šećera

Davno je to bilo, neke 1969. godine, i sve je manje neposrednih svedoka događaja koji je ušao u istoriju beogradske i srpske kulturne scene, ali i zabave i provoda. Samo godinu dana posle brodvejske premijere, pozorišni mjuzikl „Kosa” izveden je na daskama Ateljea 212. Manje je međutim poznato da se posle jednog od potonjih briljantnih nastupa, čitav ansambl, sa gostima koji su imali privilegiju da se nekako pridruže tom kremu, preselio u obližnji podrum sadašnjeg Doma Jevrema Grujića, u legendarnu diskoteku „Kod Laze Šećera”, i veselio do ranih jutarnjih sati.

Pisali smo već o prvom balkanskom „diskaću” u Svetogorskoj ulici koji je utro put sve brojnijim ambicioznim mladim ljudima i njihovim namerama da u srpskoj, tada jugoslovenskoj prestonici promovišu jedan sasvim nov način noćnog provoda.

Hroničari zbivanja na gradskim bulevarima nisu baš jedinstveni oko stava da je „Kod Laze Šećera” bila prva beogradska diskoteka. Utisak je ipak da je oko ove dileme postignut „istorijski kompromis” pa je tako podrumu u Svetogorskoj dodeljeno zvanje prvog disko-kluba na ovim prostorima, ali je Klub studenata tehnike, legendarni KST, poneo nezvaničnu titulu prvog noćnog kluba. Doduše, KST jeste nastao daleke 1952. kao potreba akademaca sa Arhitektonskog, Građevinskog i Elektrotehničkog fakulteta da imaju mesto gde će provoditi vreme u pauzama između vežbi i predavanja. Međutim, tek nekoliko godina kasnije postao je pozornica koncerata, igranki, tematskih žurki, modnih revija... a mnogo docnije i pravo noćno sastajalište studenata, ali i nekog drugog sveta, pre svega noćobdija koji su svake večeri obijali pragove svih otvorenih lokala. KST je možda i jedini objekat ove vrste koji se održao do današnjih vremena i aktivno radio sve do izbijanja epidemije. Prvi beogradski „diskać” u podrumu Svetogorske ulice nije imao tu privilegiju jer su socijalističke vlasti učinile sve da ga zatvore i onemoguće noćna okupljanja omladine.

Bio je kratkog daha, a o tim nezaboravnim noćima i legendarnim gostima diskoteke „Kod Laze Šećera” za „Politiku” govori njen osnivač Lazar Šećerović.

– Nema sumnje da je „Kosa” u vremenima koja su usledila postigla planetarni uspeh. Hipi pokret „zapalio” je čitav svet, a rečenica „Vodimo ljubav, a ne rat” postala krilatica mladosti i pobune protiv ratova, nepravdi, neravnopravnosti. Nažalost, posle svega došli su krvavi oružani sukobi koji su odneli stotine hiljada života. Ali te sedamdesete godine prošlog veka bile su nezaboravne – priseća se Lazar Šećerović, direktni potomak čuvenog diplomate Jevrema Grujića, po kome je čitava zgradica u čijem podrumu je bila smeštena prva balkanska diskoteka i dobila ime.

Priča Šećerović kako se za godinu dana od premijere „Kose” u Ateljeu izmenjalo nekoliko postava, ređale su se audicije na kojima su mnogi mladi glumci konkurisali da uđu u čuveno „pleme” i većina njih uspela je da u narednim vremenima napravi karijeru.

– Sećam se da su se tadašnje vlasti pribojavale nekih „slobodnijih” scena, golih ljudi, svega što bi moglo da utiče na moral socijalističke omladine. Zaista, na kraju prvog čina neki članovi „plemena” bili su nagi, ali njihova tela jedva su se nazirala iza velikog plašta koji ih je prekrivao... Ma, to je bilo čudo od predstave. To je bila neka vrsta mini-renesanse, umetnost je cvetala, nove tendencije osvajale su prostor – priča Laza Šećer.

Priseća se Šećerović kako se u to vreme čaršijom pročulo da u Beograd glavom i bradom stižu autori čuvenog brodvejskog mjuzikla Džejms Rado i Džerom Ragni. Ne seća se gde su odseli u jugoslovenskoj prestonici, ali ne sumnja da su došli samo s jednim ciljem – da vide „svoju” predstavu u srpskoj varijanti.

– Imali su one, tim vremenima primerene, kuždrave frizure, nosili hipi prsluke. Ispred Ateljea bila je „tuča” za karte, ušli su samo oni koji su se dobro potrudili. Sećam se da su u prvi red bile postavljene fotelje. Sedeo sam pored Ragnija. Bilo je fascinantno, na kraju smo se svi našli na sceni uz zvuke čuvene numere „Dajte nam sunca”. To su nezaboravni trenuci. Isto kao što je nezaboravan bio i parti koji smo nakon predstave priredili u našoj diskoteci. Možete da mislite da su u disko-klub ušli neki kojima nikada to nije bila ideja, poput Mire Trailović, Jovana Ćirilova... Trajalo je do šest izjutra, što je za to vreme bilo nezamislivo. Posle smo svi zajedno otišli na doručak u tada najpopularniju obližnju pekaru – seća se Lazar Šećerović.

Iako se svašta priča, Beograd nije bio kasaba, izuzev u vreme turske okupacije. Lazar Šećerović uveren je da je Beograd bio kulturni centar Evrope, ovde su gostovale eminentne pozorišne trupe iz Francuske, slušali se svetski muzički hitovi. Priznaje Laza Šećer da su u noćnom životu srpske prestonice imali svoje mesto i „narodnjaci”, i da nije bilo ispod časti slušati majstore pesme kakvi su bili Cune Gojković ili Lepa Lukić.

– Ipak, te večeri čitav tadašnji „krem”, preteče džet-seta i glamura, bio je prisutan u diskoteci. Najlepše i najpoznatije beogradske lepotice, plejboji i kandidati za plejboje bili su tu. Bio je to „Le tout Belgrad”, kako se tada govorilo po ugledu na parisko visoko društvo. Ushićenje gostiju i učesnika „Kose” bilo je podjednako eksplozivno. Odjednom, nisu postojale zvezde i debitanti. Preko noći, nepoznate devojke i mladići postali su zvezde – deo kulta „Kose” – priča Lazar Šećerović.

Ušli u legendu

Džejms Rado i Džerom Ragni autori su „Kose” koja je premijerno izvedena 1968. godine na Brodveju. Deceniju kasnije nastao je istoimeni film u režiji Miloša Formana. Prvu beogradsku premijeru režirali su Mira Trailović i Zoran Ratković, a odigrali su je Miša Janketić, Dragan Nikolić, Miodrag Andrić, Mira Pejić, Branko Milićević Kockica, Jelisaveta Seka Sablić, Nada Blam, Dušan Prelević i još mnogi drugi. Za godinu dana „Kosu” je videlo oko 80.000 ljudi, a uvek se tražila karta više. Ugašena je po zahtevu Gradskog komiteta Saveza komunista, nakon predstave 3. februara 1973. godine, odigrane pred pitomcima Vojne akademije, jer je ocenjena kao nepodobna. Do tada je na repertoaru bila više od 300 puta. Sledeća beogradska verzija prikazana je u Sava centru 1993. godine pod vođstvom nekadašnjih aktera mjuzikla Dragana Nikolića i Dušana Prelevića, uz pomoć kompozitora Laze Ristovskog i Nenada Jelića i koreografa Dejana Pajevića.