Suze za Vlastom Velisavljevićem

Neponovljivi miljenik srpske publike, ali i regiona, Vlastimir Vlasta Velisavljević, glumac otkako zna za sebe, preminuo je juče u Beogradu u 95. godini od posledica kovida 19. Njegovo zdravstveno stanje pogoršalo se pre nekoliko dana i sa Infektivne klinike premešten je u KBC „Dragiša Mišović”, gde je stavljen na respirator. Vlasta Velisavljević je ranije primio obe doze vakcine, ali se njegovo stanje pogoršalo.

Doajen srpskog glumišta Vlasta Velisavljević, doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rođen je 28. jula 1926. u Beogradu. Njegova prva scena, znao je da kaže, bila je na krovu zgrade u Beogradu, u Kolarčevoj broj 3, kad je imao 12 godina.

– Imali smo mi i svoje pravo pozorište „Rodu”, koje je vodila Gita Predić Nušić, kćerka Branislava Nušića, koje se nalazilo na mestu gde se danas nalazi JDP (Scena „Kod Manježa”). To je bio najbezbrižniji deo mog života – pričao je Velisavljević koji je tokom karijere ostvario blizu 400 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Diplomirao je glumu na Pozorišnoj akademiji u Beogradu u klasi čuvenog Mate Miloševića, u prvoj klasi u kojoj su bili i Olivera Marković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Olgica Stanisavljević, Maja Belović, Predrag Pepi Laković, Bosiljka Boci, Danica Aćimac...

Na sceni svog JDP-a, gde je uvek bio rado viđen, ostvario je ceo spektar uloga. Bio je Duh Hamletovog oca („Hamlet”), Tasa („Sumnjivo lice”), Ogisten Ferajon („Buba u uhu”), Uar Kirilovič Bodajev („Šuma”), Gospodin Andžoljeri („Mario i mađioničar”), Korošec („Knez Pavle”), Anta („Pokojnik”), Mihajlo Vasiljev („Vasa Železnova”), Vodnik Stanić („Kad su cvetale tikve”)... Bio je rado viđen gost i u svim drugim srpskim pozorištima.

Od 1959. godine kada se prvi put pojavio na filmskom platnu u ostvarenju „Noći i jutra”, ostvario je više od 50 uloga: „Put oko sveta”, „Devojka sa Kosmaja”, „Mala noćna muzika”, „San zimske noći”, „Ivkova slava”... Poslednji film u kojem je igrao, „Pored tebe”, još je u fazi postprodukcije. U televizijskim filmovima, dramama i serijama odigrao je blizu 150 uloga.

Njegovu karijeru i život su, neposredno posle Drugog svetskog rata, u teškim životnim uslovima, ugrozili agenti Udbe. Smestili su ga u zatvor jer nije hteo da izda kuma koji je bio pukovnik JNA, a po nacionalnosti Slovenac i sa kolegama spremao državni udar. Nije hteo da se odrekne ljubavi prema Sovjetskom Savezu... Ovo nije bilo jedino robijanje u njegovom životu.

– Za vreme Drugog svetskog rata bio sam u radnom logoru „filijale” zloglasnog Dahaua, u mestu Herde (Horde), u Vestfaliji, nedaleko od Dortmunda. Svi smo bili takoreći deca. Radio sam u jednoj fabrici... Otuda sam uspeo da pobegnem krajem 1943. godine. Ponovo sam bio pre nekoliko godina u Herdeu. U baraci, u kojoj je bila moja spavaonica, sada je „Hanza teatar”. Eto šta je sudbina, ja sam iz Nemačke i barake, koja je kasnije postala pozorište, krenuo u prave glumce – govorio je Velisavljević.

Spletom okolnosti „boravio” je Velisavljević u mnogim zatvorima bivše zemlje. Nije ga zaobišla ni Banjica, ni Niš, Mitrovica, Zabela, Gradiška, Bileća, Goli otok.

– Prvo sam „letovao” na moru, na Golom otoku, a potom sam upućen na „turneju” po drugim zatvorima. U svima su tukli zatvorenike. Kad se islednici umore od tuče pozivali su neke boksere da nas „dovrše”. Najsuroviji udbaši bili su u mom prvom „prihvatilištu”, kod nas, u Beogradu, na Banjici – sećao se Velisavljević.

Kada se, posle robije, dokopao slobode niko nije hteo da ga primi u pozorište. Ipak, imao je sreću da ga prihvate u Mostaru koji je pamtio po Safetu Čišiću, upravniku mostarskog pozorišta, i Džemalu Bijediću, visokom funkcioneru Bosne i Hercegovine.

Vlastimir Vlasta Velisavljević odlazio je redovno na Filmske susrete u Nišu. Tako je jednoga leta došao do dopisništva „Politike” u Nišu i upitao naše dopisnike da li postoji način da on uđe u krug niškog Kazneno-popravnog zavoda. Ispunili su mu obećanje uz pomoć tadašnjeg upravnika zatvora Zorana Tasića. I Tasić, kao i naše kolege pomislili su najpre da se Vlasta Velisavljević priprema za novu ulogu, ali im je bilo čudno što je sve vreme vožnje ćutao. Tek kasnije je ispričao zašto:

– Nas trojica drugara iz beogradske Savamale i sa Dorćola, mladi smo bili, Nemanja Marković, Mile Pražić i ja, rešili smo u leto 1945. godine da bežimo iz Jugoslavije. Po svaku cenu smo hteli da odemo u Ameriku i krenuli smo iz Beograda. Na jugoslovensko-austrijskoj granici Nemanju i mene uhvate graničari i vojska, i pravo u zatvor. Mile je uspeo. Dolazio je kasnije nekoliko puta u Srbiju, u Beograd. A u međuvremenu mnogo nas je pomagao ‒ pričao je Vlasta Velisavljević uz prisećanje:

– I tako uhapšenog me sprovedu u Zabelu, odmah suđenje i dobijem dve godine zatvora zbog pokušaja bekstva iz zemlje. Posle tri meseca provedenih u Požarevcu prebace mene i veću grupu iz Zabele u niški zatvor, u kojem je do našeg dolaska bila vojska.

Pamtio glumac ceo svoj boravak u Kazneno-popravnom domu u Nišu, činilo mu se da su svaka greda i letva prošle kroz njegove ruke.

Velisavljević je bio i jedan od aktera najdugovečnije predstave kod nas „Buba u uhu” Žorža Fejdoa u režiji Ljubiše Ristića, ali i prava riznica anegdota, šala, zanimljivosti. Bio je strasni ribolovac, a kako je znao da kaže, samo se nervirao i radovao kada igra Novak Đoković. Uz to odlično je savladao sve izazove koje nudi kompjuter i nova tehnologija. Na pitanje da li za nečim žali, Velisavljević je odgovarao:

– Ne. Uglavnom sam učinio sve što sam želeo. Ali možda se nisam dovoljno odužio roditeljima, a oni su mi mnogo toga dali, iako je otac bio samo ložač po bolnicama. Žao mi je i ako sam nekoga nesvesno uvredio pa mu se nisam izvinio.

Datum komemoracije i sahrane Vlastimira Vlaste Velisavljevića biće naknadno objavljeni.