Zašto obeležavamo 24. mart

Beogradski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije i niz drugih nezavisnih, nestranačkih, neprofitnih organizacija obeležavaju 24. mart dan početka agresije NATO-a svake godine, počev od 2000. do danas. Čine to komemorativnim svečanostima, domaćim i međunarodnim konferencijama, polaganjem cveća na spomen- obeležja žrtava agresije, prilozima u medijima, podsećanjem prijatelja u zemlji i inostranstvu da učestvuju u tome. To je prepoznatljivi deo komemorativnih aktivnosti srpskog društva, a u novije vreme i države Srbije.

Činimo to, pre svega, iz osećanja moralne dužnosti prema ljudskim žrtvama, kako vojnim i policijskim, tako i civilnim jer su svi oni nedužne žrtve pale na tlu sopstvene zemlje od oružja agresora. Tokom same agresije stradalo je od 3.500 do 4.000 ljudi, od čega preko 1.100 vojnika i policajaca, drugi su civili, žene, deca, radnici, profesionalci u radio-televiziji, putnici u vozovima, ljudi iz kolona raseljenih. Koliko je ljudi izgubilo živote po okončanju oružane agresije među oko 10.000 ranjenih, koliko od zaostalih kasetnih bombi i naročito, od posledica korišćenja projektila sa osiromašenim uranijumom i od trovanja otrovnim gasovima nastalim bombardovanjem rafinerija i hemijskih postrojenja, tek treba utvrditi. Svih njih se i danas sećamo odajući im najdublje poštovanje. Verujemo da će mladi danas, kao i sve buduće generacije, pamtiti ove žrtve svesni da je to moralni dug nacije, uslov očuvanja dostojanstva i budućnosti u miru.

Drugi je razlog, što se i tako brani istina i ne ostavlja prazan prostor za krivotvorenje, laži i podmetanja čiji je cilj bio i ostao umanjivanje odgovornosti agresora i proglašavanje žrtve za krivca. Zato i ovom prilikom moramo reći da to nije bila ni intervencija, ni vazdušna kampanja, ni „mali kosovski rat”, pa ni bombardovanje već oružana, protivpravna agresija izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS-a, osnovnih principa međunarodnog prava, napose kršenjem samog osnivačkog akta NATO-a od 1949. godine i nacionalnih ustava država članica. To je bio prvi rat na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, protiv nezavisne, suverene zemlje koja nije napala, niti je na drugi način ugrožavala NATO, ili bilo koju njegovu članicu. NATO je time zadao težak udarac tekovinama Drugog svetskog rata, dogovorima iz Teherana, Jalte, Postdama kao i Helsinkija. Agresijom na Srbiju (SRJ) 1999.  ugroženi su osnovni principi međunarodnih odnosa i sistem bezbednosti za koji su položene desetine miliona ljudskih žrtava.

Agresor je želeo rat a ne mirno i održivo rešenje na Kosovu i Metohiji. Rat koji će opravdati postojanje NATO-a i posle ere hladnog rata i visoka budžetska ulaganja u naoružanje, odnosno u vojno-industrijski kompleks, rat koji će u praksi demonstrirati doktrinu širenja na Istok i ujedno biti presedan za globalizaciju oružanog intervencionizma bez poštovanja međunarodnog prava i uloge SB UN. Evropa je duboko posrnula prihvativši učešće u ratu protiv same sebe. To što Evropa ni danas ne uspeva da se okrene sebi, svojim interesima i identitetu, što vrši pritisak na Srbiju da prizna nasilno oduzimanje dela njene državne teritorije, da se saglasi sa revizijom Dejtonskog sporazuma i stvaranjem unitarne BiH na štetu srpskog naroda, svedoči o zabrinjavajućem sindromu prošlosti koji ugrožava njenu samostalnost, jedinstvo i razvoj.

Treće, zato što se ne mirimo sa defetizmom i sklonošću dela medija, tzv. nevladinog sektora i pojedinih javnih ličnosti, koji agresiju NATO-a interpretiraju na način koji umanjuje odgovornost agresora, sugerišući da Srbija, u ime navodnog realizma i bolje budućnosti, temu agresije treba da gurne u stranu a da se Kosova i Metohije „oslobodi” kao tereta o vratu koji koči njen napredak.  Međutim, odgovornost NATO-a za agresiju i savez sa terorističkom i separatističkom OVK ne mogu se ni sa čim umanjiti, najmanje se mogu preneti na Srbiju. To bi za Srbiju i srpski narod bilo sramno, a za Evropu i budućnost globalnih odnosa veoma štetno.

Iako evropski opredeljena, Srbija ne može odricanjem od Kosova i Metohije, svoje državne, kulturne i duhovne postojbine, plaćati cenu uspostavljanja narušenog jedinstva EU i NATO, odnosno geopolitičke ciljeve njihovih ključnih članica. Zato će, uvereni smo, ostati trajno opredeljena za mirno, pravedno i održivo rešenje u skladu sa osnovnim principima mira, bezbednosti i saradnje, poštujući svoj Ustav i Rezoluciju SB UN 1244.  Daleko najveći deo čovečanstva je shvatio da ne postoje humanitarni niti ratovi za zaštitu stanovništva, da se obojenim revolucijama i krstarećim raketama ne „izvoze” demokratija i ljudska prava već dominacija i interesi liberalnog multinacionalnog korporativnog kapitalizma.  Štagod se činilo sa pozicija politike sile i bogomdane „izuzetnosti” istorija se ne može zaustaviti, niti unipolarnost inkarnirati.

Četvrto,  duboko smo zabrinuti zbog stalnog zaoštravanja globalnih odnosa, trke u naoružavanju, odsustva dijaloga i produbljivanja nepoverenja među glavnim akterima evropskih i svetskih odnosa.  Javno markiranje nuklearnih sila i stalnih članica SB UN za neprijatelje, planovi za stvaranje „demokratskih koalicija” radi konfrontacije sa „autoritarnim sistemima”, masovne vojne vežbe od Atlantika i Baltika do Indo-Pacifika radi „obuzdavanja” „malignih uticaja” – predstavljaju znake ozbiljnog pogoršanja globalnih odnosa sa nepredvidivim posledicama. To se ne tiče samo velikih sila, iako od njih najviše zavisi, već se negativno odražava na položaj i razvoj svih zemalja u svetu, pa tako i na položaj Srbije. Jer, kako je mir nedeljiv, tako su i opasnosti po mir i bezbednost, takođe, nedeljive. Zato, pozivamo na dijalog i popuštanje, zaustavljanje produbljivanja nepoverenja, poštovanje ravnopravnosti  i partnerstva u rešavanju svih međunarodnih problema.

Peto, zato što ne želimo da se patnje, žrtve i razaranja koje je naš narod preživeo tokom i nakon oružane agresije NATO-a 1999. ponove bilo kada, u bilo kom delu sveta. Tragična sudbina dece u Beogradu, Varvarinu, Kosovskoj Mitrovici, Murinama ne sme se ponoviti.

Nekadašnji šef diplomatije i predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih