Kad i bunar postane luksuz

Pročitao sam članak u „Politici” od 24. marta pod naslovom „Porez na šupu po ceni garaže”. Razumeo sam da moramo da plaćamo porez na skoro sve što smo izgradili u svojoj okućnici, kao i na garaže. Sve mogu da razumem, ali porez na bunar – nikako. Stariji sam čovek, možda mi je to zato i neprihvatljivo. Ako je to model prepisan iz evropskih vrednosti, onda to nisu nikakve vrednosti. Jadna je ta država koja želi da puni svoj budžet oporezivanjem bunara.

Sećam se kako su moji deda i otac mukotrpno kopali bunar da bi obezbedili vodu neophodnu za život. Kakva je samo radost bila kad su pronašli vodu posle više dana težačkog rada. Taj bunar postoji i danas, pored magistralnog puta i pruge. U prošlom veku svraćali su putnici namernici i s velikom zahvalnošću gasili žeđ hladnom vodom. Bunari su bili izvori vode i za stoku, koje je u tom periodu bilo daleko više. Zalivale su se i bašte. Bunar je bio izvor života.

Sličnih bunara ima po celoj Srbiji, urađeni na isti način. Niko ih nije kopao iz luksuza, već da bi domaćinstvo lakše preživljavalo.

Sada skoro svako naseljeno mesto ima vodovod, plaća se potrošnja vode, u čijoj ceni je i porez za državu. Bunari su sada manje-više etno-eksponati i svedoci života u prošlom vremenu.

Ako ih već treba oporezovati, možda na njih treba udariti porez kao na istorijske relikvije, ili ih svrstati u rang luksuznih bazena, ne kao garaže. Bio bi porez sigurno veći. Jer, ko parkira auto u bunar – više nema ni auto ni bunar. Ako ih nema dovoljno, možda ih treba oporezovati po dubini. To ostavljam da procene stručnjaci ovog švajcarskog modela oporezivanja.

Da mogu da saznaju, moji preci bi možda bili ponosni da i njihova dela posle toliko vremena zaslužuju ovakav tretman, a možda bi se i prevrtali u grobu. Mislim da će pre biti ovo drugo.

Milorad Mićić,
nastavnik matematike u penziji,
Donja Borina