Još jedno beogradsko proleće

Dugo se nije o nekoj seriji, i pre nego je počela da se emituje, toliko pričalo u medijima, polemisalo u javnosti, komentarisalo na društvenim mrežama, kao što je to slučaj sa „Porodicom“ kreatora Bojana Vuletića koja obrađuje poslednjih 48 sati zajedničkog života članova porodice nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića.

I kao što to obično biva, niko nije ni pomislio da možda sačeka da serija počne da se emituje pa da se argumentovano ocenjuje, i procenjuje koliko serija ima umetničku vrednost, da li je i koliko uverljiva i da li je samo politička igrarija, pamflet ili će ostati kao verno svedočanstvo o jednom vremenu, jednom narodu, sudbini i posledicama kraja jedne političke imperije...

Najava o početku emitovanja bila je samo povod da se Srbija opet podeli, na „naše“ i „njihove“, na „Slobine“ i „petooktobarce“, na „Srbijance“ i „Drugosrbijance“... Krenule su osude ko je kriv, da li je trebalo ili ne... ko je izdajnik, a ko patriota..  A zapravo, suština je bila da se, kako i sam autor kaže, samo na osnovu dostupnog i poznatog arhivskog materijala, pruži dramska interpretacija događaja koji je obeležio jedno vreme i imao dalekosežne posledice na buduće generacije i sve ono što će se kasnije dešavati. I što se i dan-danas dešava... Želja autora je bila da se dočara dramski momenat, prava ljudska drama koja se dešavala između četiri zida velelepne vile „Mir“, u kojoj je porodica Milošević provela poslednje dane pre nego što će se zauvek rastati i raspasti, baš kao i jedna ideologija...

I sam autor tvrdi da cilj nije bio da se iko osuđuje, niti veliča... Niti da se neko smatra pobednikom, a neko poraženim. Ovo je jedna šekspirovska tragedija koja za cilj ima katarzu, koja treba da nas oslobodi večite podele i predrasuda... I večitog targetiranja. Jer, posle 20 godina, kaže Vuletić, zreliji smo kao društvo. A da li smo?

E sad, možda bi neko rekao da je sve ovo dobra kampanja za seriju i da producenti zadovoljno trljaju šake... Drugi tvrde da još nije trenutak da se o ovome progovori, jer pojedini akteri tadašnje političke scene su još živi i aktivni, kao i svedoci... pa i sami naslednici porodice Milošević koji su bili deo ove drame. Opet, neki smatraju da nema dovoljne istorijske distance. I da su nam glave još uvek usijane, a Slobini istomišljenici i branioci nezalečenih rana... Ostaje utisak kao da smo, kao narod, i dalje u jednom velikom sudu, s jedne strane osuđenici, s druge sudije.

Naravno, mnogo je serija u svetu koje su i kraće čekale da progovore o važnim političkim i istorijskim ličnostima i događajima... Ali, da li se toliko dizala šrašina? Čini mi se da ne. Jer, kako neko jednom reče – Balkan je ipak ovo... večito bure baruta... Kod nas nikada neće postojati dovoljna vremenska distanca. Jer smo u večitom sukobu. Još se vuku repovi od srednjeg veka, preko Prvog svetskog rata... pa do današnjih dana... Tako, da pravi trenutak je sad. Pravo vreme je uvek za prave drame, scenaristički i rediteljski dobro odrađene, bez obzira o kojoj je tematici je reč... Fokus je na porodčnoj drami, a ne na istorijskoj istini. To ostavljamo vremenu i drugim institucijama.

Prave argumenete, komentare nemojte pisati još, molim! Dajmo glumcima šansu, dajmo dramskoj priči da nam pokaže ... A onda će na red doći i političari koji će tek reći svoje... Imaćemo, po svemu sudeći, još jedno zanimljivo proleće... kao i mnoga prethodna....