Moramo insistirati na svojim pravima

Ponovo smo se kao država našli na udaru pokrovitelja i promotora kosovske nezavisnosti, koji kao da gube strpljenje što južna srpska pokrajina još nije u potpunosti zaokružila svoju državnost. Niko se od tih zemalja nimalo nije uzbuđivao što tzv. država Kosovo nije ispunila baš ništa iz Briselskog sporazuma. Naš jedini dobitak u tim pregovorima bio je da se formira Zajednica srpskih opština, koja bi bar donekle zadovoljila preostali srpski narod na severu Kosova.

Pre ovoga vlada u Prištini nije ispunila standarde, od kojih su glavni demokratija, pravna sigurnost i povratak i bezbednost nealbanaca.

Ima već više od dve decenije, a ništa nije učinjeno od strane kosovskih Albanaca da tu svoju obavezu ispune, niko se od zvaničnika EU niti SAD nije uzbudio zbog toga. Oni i dalje pritiskaju Srbiju da se nastave pregovori, čiji je krajnji cilj da tzv. država Kosovo konačno postane država u pravom smislu reči i kao takva dobije svoju stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Smemo li pristati na još jednu u nizu ucena i pritisaka kojima smo kao država izloženi od prvog dana, kada su počela separatistička vrenja 1981. godine?

Iako su Albanci sa Kosova i tada jasno isticali taj cilj, niko se od njihovih zaštitnika i promotora nije uzbuđivao što je rušena jedna velika i lepa zemlja kao što je bila Jugoslavija. Bio je to strateški cilj zapadnih država, da raskroje tadašnju Jugoslaviju po republičkim granicama i stvore novu državu Kosovo. Iako je sada svima jasno o čemu je bila reč, Amerika i najuticajnije zapadne zemlje bez imalo obzira i dalje istrajavaju na zacrtanom cilju. Ništa pritom nije pomagala činjenica što je drastično kršeno i prekršeno međunarodno pravo.

Akcijama „milosrdnog anđela” Kosovo i Metohija su nam na silu uzeti 1999. Od samog početka nije poštovana Rezolucija 1244. To je bio i ostao važan dokumenat koji je izglasao Savet bezbednosti UN. Treba spomenuti i vojno-tehnički sporazum iz Kumanova i deklaraciju o saradnji između Srbije i Unmika. Ovo su značajni dokumenti koji mogu biti izmenjeni samo uz saglasnost Srbije. Pošto su zapadne demokratije zasnovane na vladavini zakona, njima nije baš lako da svojoj javnosti objasne i opravdaju – drastično kršenje tih preuzetih obaveza za koje su i same garantovale.

Zbog toga su predstavnici aktuelne vlasti pogrešili kada su potpisali Briselski sporazum. Sve je tim sporazumom dato, a ponovo nismo dobili ništa. Zbog svega toga Srbija ne bi smela više da popušta. Daljih pregovora ne bi trebalo da bude dok Priština ne ispuni svoju obavezu i ne formira Zajednicu srpskih opština. Možda će neko reći da bismo time dodatno iskomplikovali ionako složenu situaciju. Verovatno bi se to i dogodilo, ali Srbija je priterana uza zid i veoma nam je sužen manevarski prostor.

Da li smemo potpisati priznanje Kosova?

Na tako nešto se ne sme pristati, jer smo i dosad mnogo izgubili, a ništa nismo dobili. I pored pritisaka velikih sila, sve više se u međunarodnoj javnosti javljaju glasovi da je prema Srbiji učinjena nepravda. Ne sme se odustati od naših legitimnih zahteva koji su uneti u Rezoluciju 1244 i Briselski sporazum. Sve drugo bilo bi katastrofa koju sebi ne smemo dozvoliti.

Radoslav Medić,
novinar, Odžaci