Da li nema dela, kada nema tela

Nedavno je javnost u Srbiji obaveštena da se jednoj organizovanoj kriminalnoj grupi na teret stavlja i više ubistava, a da su tela nekih žrtava verovatno uništena radi onemogućavanja dokazivanja. Telo ubijenog čoveka je u praksi najčešće veoma teško uništiti tako temeljno da ne  ostane baš nijedan trag, a i najmanji biološki trag ima veliku identifikacionu vrednost zahvaljujući DNK analizi. Ipak, dešava se ponekad da „nema leša”, ali da uprkos tome, postoje dokazi iz kojih proizlaze sumnja ili izvesnost da je čovek ubijen.

Kada se radi o većini krivičnih postupaka za ubistvo, telo ubijenog čoveka je dokaz, uvek se vrši obdukcija ili ekshumacija leša. Dokaz je i nalaz i mišljenje veštaka, kao i njegov iskaz, ali se i bez takvih dokaza, ako se iz bilo kojeg razloga ne može pronaći leš, okrivljeni može oglasiti krivim za ubistvo, ukoliko sud na temelju svih ostalih dokaza oceni da je učinio to krivično delo. I ovde se kao i inače, primenjuju načelo slobodne ocene dokaza i princip slobodnog sudijskog uverenja, a stvar je fakticiteta iz kojih dokaza proizlazi zaključak suda. To mogu biti i iskazi svedoka, bilo „običnih”, bilo tzv. kooperativnih svedoka, kao što su to okrivljeni saradnici. Dokazi mogu biti i određeni tragovi i predmeti krivičnog dela, rezultati DNK  analize, pa i fotografije, video-materijal itd.  Kao i inače, sud sve dokaze ceni kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi. U savremenom krivičnom postupku nikada nijedan dokaz nije ekskluzivnog karaktera.

U anglosaksonskom pravu se tradicionalno smatra da je veoma teško dokazati ubistvo ako nema leša, ali u praksi postoje i takvi primeri. Veoma  je poznat „Dingo slučaj”. Radilo se o bračnom paru koji je 1980. kampovao u jednom divljem predelu Australije. Supružnici vlastima prijavljuju da je tokom noći australijski divlji pas dingo ušao u šator i iz njega odneo njihovu dvomesečnu bebu. Policija je brzo posumnjala da je u stvari, majka uz supruga kao saučesnika ubila svoje dete. Supružnici su optuženi i potom osuđeni za ubistvo. Posle nekoliko godina u jednoj pećini, gde je bila jazbina divljih pasa, pronađeni su delovi odeće nesrećnog deteta. Krivični postupak je ponovljen i supružnici su oslobođeni. Kontroverze su ipak ostale, jer se oslobađajuća presuda zasnivala na nedostatku dokaza za razumnu sumnju da je majka ubila bebu, a da su životinje odnele i pojele leš. Tek je 2012. posebna komisija potvrdila da su za smrt deteta odgovorni divlji psi.

Postoje u anglosaksonskom pravu i primeri osude okrivljenih za ubistvo, iako nikada nije pronađen leš. Dvoje okrivljenih su u SAD 2004. osuđeni na smrtnu kaznu, jer je utvrđeno da su ubili bračni par, koji je nestao sa jedrilice kojom su zajedno plovili, a leševi nikada nisu pronađeni. U Velikoj Britaniji je 1949. jedan okrivljeni osuđen na smrtnu kaznu zbog ubistva čoveka, čiji je leš uništio u sumpornoj kiselini.

Primera „ubistva bez leša” ima i u kontinentalnoj Evropi. Jedan okrivljeni je u Austriji 2007. godine osuđen na kaznu doživotnog zatvora zato što je verovatno u maju 2001. godine lišio života svoju ženu. Ubistvo je izvršeno na nepoznatom mestu, u nepoznato tačno vreme i na nepoznat način. Pored tako brojnih nepoznanica, a centralno je bilo nepostojanje leša i nepoznato mesto izvršenja, što je u praksi ekstremno retko, jedan izuzetno važan i često krucijalni element rane istrage, ipak je od početka bio poznat. Čuveni detektiv iz beletristike Šerlok Holms, rečima svog tvorca Artura Konana Dojla, mudro kaže da je „najteže razjasniti zločin izvršen bez motiva”. Ovde je motiv bio kristalno jasan. Žrtva je bila veoma bogata, nešto malo pre ubistva je ljuta zbog njegove preljube, napustila okrivljenog, koji je pre braka bankrotirao, a novi brak mu je omogućio lep život na račun supruge. Imao je skromne sopstvene prihode i nije bio spreman da živi dalje u skladu sa njima. Jaka indicija je u ovom slučaju bila i što je jedna od prethodnih žena okrivljenog još 1969. nestala bez traga, da bi njen leš 1972. u šumi pronašao jedan sakupljač pečurki. Obdukcijom je utvrđeno da se radilo o nasilnoj smrti. Muž tada nije bio osumnjičen, a tek su se kasnije tokom aktuelnog suđenja uočile jasne „paralele” između ta dva slučaja.

Oglašavajući ga krivim za ubistvo supruge i osuđujući ga na kaznu doživotnog zatvora, sudija je rekao okrivljenom: „Kako ste je ubili, ostaje vaša tajna, znak pitanja ostaje, ali on ovde nije od presudnog značaja.”

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu