Sloboda u smelom teatru

„Opet sloboda” naziv je nove sezone Reflektor teatra, nezavisne omladinske pozorišne produkcije koja je proteklih godina pažnju javnosti skrenula zanimljivim scenskim rukopisom. Pored postojećeg repertoara, u planu su četiri nove premijere.

‒ Iako nezavisna scena u skorije vreme nije ovoliko bila sistemski zanemarena, verujemo da ćemo uspeti da baš u ovakvim okolnostima iznedrimo čitavu sezonu u kojoj smo već počeli da se bavimo slobodom i u širem, ali pre svega u užem, intimnom smislu. Projekat „Sloboda” Vojkana Arsića trebalo bi da izađe u maju i bude nešto novo u pogledu forme za nas, ali i našu publiku. Takođe, bavićemo se Ustavom i pravima građana, alarmantno zagađenim vazduhom, a Minja Bogavac radi svoj autorski projekat „Mrzim pozorište”. Mnogo se radujemo svemu što nas čeka ‒ kaže glumac Đorđe Živadinović Grgur, koji je svojim darom izborio mesto među umetnicima u ovom smelom teatru. Da nije postao glumac, Živadinović bi se bavio diplomatijom, pa možda i novinarstvom.

‒ Studirao sam međunarodni smer FPN u Beogradu, dakle mogao sam da se bavim diplomatijom, ali negde na sredini sam stekao uvid u mehanizme za postizanje uspeha u tom svetu koji mi se nimalo nisu dopali. Naravno, i moje interesovanje za glumu kao poziv je srazmerno raslo, i upisao sam studije glume sa 22 godine, posle završene treće na FPN-u. Ostalo mi je tamo osam ispita do kraja, ali zaista sam bio odlučan ‒ kaže Živadinović i dodaje:

‒ Ništa manje delikatno i kompleksno nije ni u svetu umetnosti. Ali sam daleko srećniji jer se bavim stvarima koje me više uzbuđuju i zabavljaju, na načine koji su mi bliži i draži, okružen ljudima koji mi neuporedivo više prijaju i motivišu me, pored svih izazova i prepreka koje status frilens glumca nosi ovde i sada.

Tako se Đorđe Živadinović Grgur u proteklom periodu ostvario u celom spektru zanimljivih junaka.

‒ Imao sam prilike da igram najrazličitije stvari i to mi je donelo mnogo radosti i znanja, otvorilo niz perspektiva iz kojih mogu da pristupam problemima i zadacima u poslu, ali i životu. To je vrhunska beneficija na oba polja! Do sada me se gotovo svaki projekat lično ticao, iz privatnih, ideoloških ili estetskih razloga, a kad je tako, onda celi uranjate u materijal ili ideju i potom izranjate pametniji, senzitivniji, bolji. To je glavni parametar na osnovu kog znam da li je projekat kvalitetan: ako zbog njega postajem bolji. Tako me je serija „Ubice mga oca”, u kojoj tumačim lik Petra Kovačevića, podsetila da moramo bez straha i oklevanja da ustajemo za svoja prava jer posle može da bude kasno, „Ribari” šta je zapravo sloboda i da ne postoji ako nije dostupna svima, „Autentična tumačenja ’68” da svako ima pravo na svoju istinu, ali i to da svaka istina nije univerzalna i nužno relevantna ‒ priča Živadinović i konstatuje da su njegov fah upravo ličnosti predstave „Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi”, koje glumci ne tumače u klasičnom smislu dramske paradigme.

‒ Ti mladi ljudi su zaista bastioni vrline: Lola, Jurica, Sloboda i ostali koji su stradali i nisu stigli da postanu deo vladajućih struktura, a pola veka potom pali su u zaborav i, zašravo, nekakvu kaljugu, strašno nepošteno. Obožavao sam istraživanje o njima. Igrao sam u seriji „Preživeti Beograd” lik Saše, prostodušnog dečka sa sela i to mi je donelo veliko zadovostvo, jer sam radio s divnim ljudima i igrao lik za koji nisam bio izbor na prvu loptu, ali utoliko sam više uživao. S druge strane, tumačio sam Frederika u Strindbergovom „Pelikanu”, i takođe voleo taj zadatak, ali i namučio se dosta, iako sam razumeo njegove probleme, uz svu kontekstualnu daljinu naših društvenih i privatnih pozicija. Bitno mi je da u zadacima ima dubine i prostora za razmaštavanje. Nemam problem sa umorom, ako je izazov veliki.

Svet posle pandemije neće više biti onakav kakvog smo znali, smatra umetnik. Čemu se nada?

‒ Nadam se da ćemo biti manje osorni i bahati, da ćemo se više slušati i poštovati, i nećemo odustajati jedni od drugih, bez obzira na situacije. I da ćemo mnogo više raditi da bismo mogli više od sebe da ponudimo drugima. Rad i radost ‒ navodi Živadinović.