Dvadeset godina kapitalizma

Navršilo se dve decenije od kada je kapitalizam ponovo ušao u Srbiju i više od pola stoleća „preživljavanja” u uslovima samoupravnog socijalizma. Takozvana međunarodna zajednica nam obeća bolji život. Nismo im poverovali i zato nas počeše „ubeđivati” sankcijama i bombama a na kraju, uz pomoć pete kolone, konačno i ubediše. Blago nama!

Na početku da se podsetimo: kapitalizam predstavlja vladavinu profita – novca, dok je socijalizam neka vrsta mešavine profita i humanizma.

A sve je počelo pre više od tri decenije, kada nastadoše tektonski potresi na globalnom nivou izazvani neviđenom prevarom Regana i Tačerove (SAD i Britanija) Gorbačova (SSSR) u vezi sa dogovorom o istovremenoj demontaži, odnosno gašenju dva vojna saveza, NATO-a i Varšavskog pakta. Usledio je raspad SSSR-a, kao faktora ravnoteže moći u svetu i garanta mira, rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje dve Nemačke, raspad SFRJ i izazivanje građanskih ratova.

To je imalo za posledicu totalno uspostavljanje kapitalističkog privrednog i društvenog uređenja na području istočne i jugoistočne Evrope, a zahvatilo je sve bivše članice Varšavskog pakta, kao i skoro sve republike nekadašnje Jugoslavije. Međutim, većina svetske populacije na čelu sa mnogoljudnom NR Kinom ostala je imuna na sve te promene.

Četvrtak, 4. januar 2001. godine i simbolično i suštinski predstavlja početak tranzicije samoupravnog socijalizma u neoliberalni kapitalizam u Srbiji.

Toga dana održan je sastanak članova skupštine i upravnog odbora Trepče, sa jednim od  potpredsednika prelazne Vlade Srbije u Beogradu. Ovaj datum označava i početak dezintegracije Trepče, najznačajnijeg faktora ekonomskog i društvenog razvoja Srbije, kao i početak rastakanja SRJ. Sa tog sastanka sačuvan je stenografski zapisnik na 46 stranica, koji već sada predstavlja papir od istorijskog značaja.

Iz ovog dokumenta se pouzdano može zaključiti da, bez prozapadno orijentisanih pojedinaca i raznih organizacija, kao što su NATO lobisti, otporaši, krizni štabovi, nevladine organizacije i informativna glasila, agresor i pored sve raspoložive moćne propagande i vojne sile ne bi mogao ostvariti svoj zločinački projekat – rušenje dotadašnje vlasti 5. oktobra 2000. godine.

Ovde treba podsetiti da je i raspad SFRJ otpočeo štrajkom rudara šiptarske nacionalnosti u rudniku Trepče, Stari trg, 3. februara 1989. god. koji je zdušno podržan iz Ljubljane i Zagreba.

Ekonomske sankcije, uvedene maja 1992. godine, ostavljaju vidljiv trag na ukupnu ekonomiju i životni standard stanovništva. Dolazi do nezapamćenih inflatornih kretanja i nestašice robe.

U međuvremenu je dokazano da je suštinski povod svih ovih pritisaka i zločina nedovoljno ili potpuno odbijanje saradnje aktuelnog režima sa predsednikom Miloševićem na čelu u vezi sa pitanjima privatizacije ekonomije u SRJ, odnosno zahteva za uvođenje kapitalističkog, ekonomskog i društvenog poretka.

Uprkos svim pritiscima, u najnepovoljnijim, u novijoj istoriji globalnim okolnostima, Milošević je svojim naslednicima ostavio nedirnuto prirodno, ekonomsko i kulturno blago, koje je srpski narod stolećima sticao i posedovao. Zahvaljujući državničkom umeću, ostavio je Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244 SB UN, Crnu Goru u sastavu SRJ i Dejtonski sporazum.

Njegovi naslednici od preuzimanja vlasti pa sve do početka 2012. godine, svojim naslednicima nisu ostavili ni kamen na kamenu.

Prvo su, kao što to nalaže neoliberalni imperijalizam, formirali takozvane krizne štabove, izvršili četvrtu, u istoriji Srbije, „seču knezova” (prva 1389, druga 1804, treća 1972, četvrta 2000) i sproveli nečuvenu pljačkašku tranziciju. Predali su u ruke strancima, prvenstveno zapadnjacima, najprofitabilnija preduzeća kao što su: naftne kompanije, fabrike duvana, fabrike cementa i dr. Do temelja su uništili domaći bankarski sistem. Potpisuju i SSP sa EU, čime srpsku ekonomiju ostavljaju na vetrometini i prepuštaju je, na milost i nemilost, neoliberalnim kapitalistima i belosvetskim mešetarima. Drastično opada broj zaposlenih, što najbolje ilustruje podatak iz 1999. godine, kada je ukupan broj, i pored ekonomskih i drugih sankcija i bombardovanja, iznosio 2.298.000 dok je 2011. godine, sveden na svega 1.746.138, a koji ni posle dve decenije nije dostignut (ukupno zaposlenih u 2020. godini bilo je 2.215.475).

Tek nakon deceniju i više, Aleksandar Vučić, u početku kao vicepremijer i premijer, a nakon toga i kao predsednik Srbije, nastoji da spasi što se spasit može. Istina je, kako bi se žargonski reklo, vidi se i iz aviona, bez ikakvih prethodnih analiza i naučnih istraživanja, da je počelo po Srbiji da se gradi: otvaraju se nove fabrike, doduše u vlasništvu stranaca, grade se novi putevi, pruge, bolnice, škole, dečji vrtići, revitalizuju se veliki privredni sistemi, motori razvoja male privrede. Eklatantan primer su Železara Smederevo i RTB Bor. Srbija je krenula u dobrom smeru. Skoro u svim oblastima vidljiv je napredak. Ima tu još mnogo toga, da se spasi i popravi. Ekonomija je na prvom mestu. Politika mora da bude u službi ekonomije.

Prvi zadatak je da se Metohija sa Kosovom uz pomoć Rezolucije 1244, Rusije i Kine i uz neophodnu slogu i jedinstvo srpskog naroda vrati u ustavni okvir Srbije, da se Crna Gora plebiscitom, kao suverena država, vrati u vekovnu zajednicu, da Republika Srpska u duhu Dejtona i uz podršku srpskih prijatelja, pristupi savezu sa Srbijom i Crnom Gorom.

Svaki onaj „vožd” Srbije koji uspe da revitalizuje „ostavštinu” predsednika SRJ  Slobodana Miloševića, pa bio to i aktuelni, biće još za života u narodu upamćen a u istoriju zlatnim slovima upisan, ne samo kao veliki političar i diplomata već i kao istinski državnik.  A dotle, treba dati sve od sebe, kako bi se jačanjem institucija sistema ostvario najveći mogući stepen sloge i jedinstva srpskog naroda, čime se na najbolji način jemči njen suverenitet, teritorijalni integritet, ekonomski prosperitet i vojna neutralnost.

Pošto je najpouzdanija mera ekonomskog uspeha i nivoa životnog standarda građana jedne države bruto nacionalni dohodak (BND), koji ostvaruju domaća lica (srpska preduzeća i građani, bez dijaspore), a ne bruto domaći proizvod (BDP), koji ostvaruju i strana preduzeća i građani u Srbiji, neka statističari i istoričari ekonomije imaju to u vidu kako bismo u svakom momentu znali gde smo.

Generalni direktor Trepče tokom poslednje decenije 20. veka