Zakonska osnova vakcinacije

Našu radost zbog uspešne nabavke vakcina protiv kovida 19 sve više zamenjuje zabrinutost izazvana slabim odzivom. Situaciju dodatno komplikuje saznanje da se nalazimo pri vrhu zemalja poređanih prema učestalosti prenošenja novog virusa korona.

Kada prođe neposredna opasnost, možemo (i treba) da tražimo objašnjenja za sumnjičavost ljudi prema vakcinaciji. Pokazaće se da su razlozi brojni, ali je izvesno da će se među lako izbežnim uzrocima nepoverenja izdvojiti prostor pružan u medijima raznim maštovitim „otkrivačima zavera”. Neki među njima imaju akademska zvanja, pa odgovornost za promociju tih čudaka ne pada samo na urednike štampanih i elektronskih medija, ni na zakonom predviđene kontrolore medijskih sadržaja. Bar podjednaku krivicu snose strukovna udruženja, fakulteti i akademije koji nisu imali snage da se, u ime očuvanja vlastitog ugleda, ograde od svojih članova sklonih sejanju panike iznošenjem naučno neosnovanih tvrdnji. Šta više, bilo je puno osnova da ih pozovu na moralnu odgovornost.

No, odložimo za kasnije traženje krivaca, pa pokušajmo da se okrenemo neposrednoj budućnosti. Pored temeljne zdravstveno-prosvetiteljske akcije, predlagana su i neka rešenja po tipu „štapa i šargarepe”. Razmotrimo ih.

Na prvi pogled, privlačno zvuči ideja o nametanju ograničenja za nevakcinisane. Oni ne bi mogli da posećuju kulturne i sportske manifestacije, pa čak ni da sede u ugostiteljskim objektima. Ako ostavimo po strani pitanje da li je (a nije) na delu diskriminacija, taj taktički pristup nije realan u trenutku kada je u zemlji jedva milion propisno zaštićenih građana. Kasnije bi se, između ostalih, otvorila etička dilema zašto kažnjavati kategorije građana vraćene sa vakcinalnih punktova zbog postojanja kontraindikacija, dakle ne svojom krivicom.

Kao slika u ogledalu prethodnog pristupa deluje mogućnost finansijske stimulacije. Sugestija je da se, umesto linearno, samo vakcinisanim osobama deli obećanih 60, odnosno 110 evra. Opet se javlja problem nevakcinisanih mimo svoje krivice. Još važnija je načelna nedoumica da li treba navoditi građane da postupak koji je u njihovom interesu doživljavaju kao uslugu učinjenu društvu. Dešavalo se, doduše u drugim delovima sveta, ali sa sličnim stepenom nepoverenja, da takav podmićivački manevar odbije ljude. Nastane, naime, podozrivost da je „usluga” koju čine vlastima loša trgovina i da iza ponude mora da se kriju opasni rizici po sopstveno zdravlje.

Ostaje prinuda. Odbacimo odmah često navođene tvrdnje o navodnoj nezakonitosti obaveznih mera. Još 20. marta prošle godine proglašena je (a nije opozvana) vanredna situacija zbog epidemije od većeg epidemiološkog značaja (čl. 50 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti). Po čl. 52 istog zakona, ministar zdravlja može da naredi, uz ostale mere, i vanrednu vakcinaciju, kao što je to urađeno pre skoro pola veka zbog variole. Nepostupanje podleže čl. 249 Krivičnog zakonika i kažnjava se zatvorom do tri godine.

Nije, naravno, realno ići na opštu obaveznu vakcinaciju, ali ima puno osnova da se takva mera primeni na određene kategorije stanovništva. Zakonskim i podzakonskim (pravilnici, uredbe, programi) aktima predviđeno je da, pored lica određenog uzrasta i putnika u međunarodnom saobraćaju, vakcinacija bude obavezna za lica: a) izložena određenim zaraznim bolestima, b) u posebnom riziku od bolesti, i c) zaposlena u zdravstvenim ustanovama.

Ostanimo na poslednjoj kategoriji obveznika vakcinacije. U redovnim prilikama medicinski i ostali radnici u zdravstvenom sektoru podležu obaveznoj vakcinaciji protiv: 1) hepatitisa B; 2) gripa; 3) malih boginja; 4) rubele; 5) zaušaka; 6) difterije; 7) velikog kašlja; 8) meningokokne bolesti; 9) varičele; 10) drugih zaraznih bolesti prema epidemiološkim indikacijama (čl. 18 Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima). Podrazumeva se da se obaveza ne odnosi automatski na preko 100.000 zaposlenih u zdravstvenom sektoru, već joj se pristupa selektivno, prema radnom mestu, imunskom statusu zaposlenog itd.

Dakle, zakonska osnova postoji čak i kada nema epidemija, a normativno se rešava na nivou Ministarstva zdravlja. U postojećoj izrazito nepovoljnoj, štaviše granično katastrofalnoj epidemiološkoj situaciji, ministar zdravlja ima ne samo prava, već i dužnost da razmotri obavezu vakcinisanja protiv kovida 19 za sve zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

Postoji puno osnova da se takva odluka primeni na još neke kategorije zaposlenih čija priroda posla zahteva neposredni kontakt sa drugim ljudima. Uz poletniju promociju vakcinacije i saglasnost predsednika republike da ličnim primerom pospeši njen obuhvat, te mere bi dale osnova za uverenje da ćemo naredno leto provesti u koliko-toliko normalnim uslovima.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji