Bajdenova opčinjenost Putinom

​Odnosi Amerike i Rusije „dotakli su dno”, ocena je šefa ruske diplomatije koja potvrđuje dubinu tektonskih pomeranja na geopolitičkoj ploči sveta unoseći nespokoj u međunarodnu zajednicu.

Od ulaska u Belu kuću Džo Bajden je strele svog armiranog liberalizma usmerio prema Moskvi doprinoseći da odnosi sa Rusijom dospeju na najniži nivo od pada Berlinskog zida. Pri tom ne žuri da popravi veze sa Kinom koje su najgore od uspostavljanja diplomatskih odnosa 1979.

Postkomunistička Rusija svakako nije demokratija, ali ni pretnja američkim interesima kakvu je nekada predstavljao SSSR. Zašto je onda američki predsednik u prvom intervjuu 2021. imao potrebu da se složi sa konstatacijom da je Vladimir Putin „ubica”?

Borbeni pristup šefa Bele kuće ohladio je nadanja analitičara da će dolaskom nove administracije biti uspostavljeni produktivni radni odnosi. Umesto toga, u negativnoj atmosferi se utvrđuju pozicije na kolizionom kursu i nastavlja razmena baraža međusobnih optužbi za neprihvatanje obnove zamrznutog dijaloga.

U Dumi su se čule poruke da Amerikanci „jedino mogu da razumeju jezik sile”, ali utisak je da Moskva nudi više pomirljivih inicijativa. Vašington je glatko odbacio Putinovu ponudu za telefonski razgovor sa Bajdenom kako bi se spustila tenzija stvorena sasvim nediplomatskom izjavom američkog predsednika.

Šef Kremlja je, pre „dodirivanja dna”, upozoravao na mogućnost „nepovratnog pogoršanja odnosa” pošto „ni Putin ni bilo ko iz ruskog vođstva neće dopustiti Americi ili bilo kom drugom da sa nama razgovara na taj način”, kako kaže zvanični govornik Dmitrij Peskov.

Oštrina prema Rusiji je u kontrastu sa pristupom Donalda Trampa koji je izbegavao direktnu konfrontaciju i o Putinu često govorio povoljno. Bajden je međutim uveren da je šef Kremlja autorizovao hakerske napade i ilegalna uplitanja u američke izbore na strani Trampa.

Iako optužbe o mešanju nisu ništa novo u praksi njihovih odnosa – Boris Jeljcin teško da bi 1996. bio izabran bez pomoći Bila Klintona – Bajden preti da će Rusija „morati da plati” za svoje grehe.

Čak trojica američkih predsednika su se od aneksije Krima 2014. oslanjala na trgovinske restrikcije za više od 700 ruskih kompanija među kojima su „Gazprom”, „Rosnjeft” i Sper banka, i zabrane putovanja i zamrzavanje računa pojedincima, uključujući Putinove bliske saradnike.

Bio je to odgovor na ruske „maligne aktivnosti širom sveta” a Bajden ih je u martu dopunio sankcijama prema kompanijama koje učestvuju u gradnji gasovoda „Severni tok” i sankcijama zbog pokušaja trovanja ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog. Biće i „drugih oruđa”, nagoveštava Bela kuća.

Koliko su ove mere efikasne predmet je debata. Pritisak na Rusiju „apsolutno nema šansi da uspe”, poručuje Sergej Lavrov. Mnogi se slažu u oceni da sankcije imaju relativno skroman učinak po rusku ekonomiju, ali veoma negativno političko dejstvo.

Bajden je ljudska prava vratio među prioritete spoljne politike, pa ne iznenađuje oštrina novog izveštaja Stejt departmenta o kršenju ljudskih prava u Rusiji koji je dopunjen direktnom intervencijom državnog sekretara Entonija Blinkena i njegovog tima. Moskva se optužuje za napade na „političke disidente i mirne demonstrante” i za raširenu zvaničnu korupciju.

Bajden bi da po Evropi smanji uticaje sa istoka. Britanija je za sada jedina koja je Rusiju imenovala kao svog „neprijatelja broj 1”, dok EU ima svoje interese: ruske energente i trgovinu sa Kinom. Drugo je pitanje da li će unija zadržati „stratešku autonomiju” ili će pokleknuti pod pritiscima SAD i pripremiti se za Blinkenovo „dugoročno strateško nadmetanje”.

Nadmetanje? Oko čega?

Za kolektivnu odbranu liberalne demokratije, glasi odgovor koji podstiče pobornike ideja da Putin mora da se sruši i da Amerika mora da radi na promeni sistema u Kini.

Problematične su ocene o nužnom povratku opasnog nadmetanja. Za početak, nema reči o povratku, jer rivalstva nikada i nisu prestajala. Pre će biti da Bajdenovo insistiranje na konfrontaciji podseća na san o povratku na period od tri decenije posle hladnog rata kada su SAD predvodile unipolarni svet – kojeg više nema. Želja za sučeljavanjem je posredno priznanje da Amerika pred sobom ima sile u usponu koje nije u stanju da obuzda.

Umesto prihvatanja realnosti rivalstva sa „onima koji pokušavaju da preispitaju ključne aspekte međunarodnog poretka”, strategija oslonjena na konfrontaciju preti da se pretvori u nadmetanje koje je samo sebi cilj. Otuda fiksacija Rusijom i Kinom koja maskira ozbiljnu raspravu o međunarodnom sistemu i ulozi Amerike u njemu.

Vašingtonska politička zajednica izgleda da je uverena da se stvara opasan svet u kome su SAD obavezne da spreče projektovanu agresiju Rusije i Kine. Rizik je da se unište decenije detanta i da dve istočne zemlje prihvate konfrontaciju svaka na svoj način.

„Rusija će predstavljati izazov Sjedinjenim Državama, izazov nacionalnoj bezbednosti SAD, moguće na neki način i najopasniji, sve dok je Putin tamo”, nedavno je za „Vašington post” izjavio bivši direktor CIA Robert Gejts.

Bajden utakmicu između velikih predstavlja kao sukob na sve ili ništa. Lavrov poručuje da Rusija neće „kucati na zatvorena vrata” i na rastući američki pritisak uzvraća približavanjem Kini. Stvara se zajednički front dva autokratska režima protiv Amerike koju optužuju za imperijalizam, hegemoniju i želju za apsolutnom dominacijom.

Takva antanta značila bi krah vašingtonske ideje da spreči zbližavanje dve sile sa istoka. Strategija unošenja podele između Moskve i Pekinga, koju je Ričard Nikson koristio sedamdesetih, teško da može da uspe jer Kina više nije „mali sovjetski brat”. Novo strateško partnerstvo gradi se na snažnijim temeljima, što znači da su pred Amerikom „teški dani”, kako kaže savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan.