Muzika je deo reda koji je iznad nas

NOVI ZVUK
Slika prva: oktobar 1987. godine, Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Na prstima ulazimo na prvi čas vežbi iz harmonije. Dočekuje nas vedro lice Katarine Miljković. I odjednom, strah iščezava, akordi se slažu kao nekom čarolijom i harmonija na klaviru postaje zabavna igra.

Slika poslednja: jun 2008. godine. Svečana sala Skupštine grada Beograda. Istim širokim osmehom Katarina Miljković pozdravlja oduševljenu publiku. Autorski koncert, na kome nam se predstavila ostvarenjima nastajalim u dugom periodu – od osamdesetih godina prošlog veka do danas – povod je za naš razgovor sa ovom kompozitorkom koja već dugo živi u Bostonu i predaje na prestižnom Muzičkom konzervatorijumu Nove Engleske.      

– Kada ceo Simfonijski orkestar Čikaga, pod vođstvom Džejmsa Levina, zastane u tišini Kejdžovog dela 4.33, to nikako nije smrt umetnosti, naprotiv, to je odavanje počasti umetnosti koja nam dolazi iz prirode, našeg govora, pokreta, misli, dokaz o nepostojanju tišine i prožimanju svakog trenutka zvukom – kaže Miljkovićeva. – Kada se jednom doživi i shvati ovo delo, prihvati se i potpuni mir sa kojim se pristupa muzici. Ona je deo reda koji je iznad nas. Možemo tragati za njim, ali ga ne možemo kontrolisati, svesti na subjektivne sudove, ili ga ograničiti na koncertne dvorane, kritičare i distributere

Josip Slavenski u svom delu „Haos” pokušava da transponuje Kant-Laplasovu teoriju o nastanku svemira u muziku. Na Vašem koncertu čuli smo ostvarenje Awakening koje je, zapravo, muzički „lik“ matematičke formule haosa (pravila 30) matematičara Stivena Volframa. Šta je suština Vaših nastojanja da u muziku „preslikate“ „jednostavne kompjuterske programe“?

– Veze između prirode, nauke i muzike postoje otkako postoji sama muzika. Muzika, i uopšte, umetnost, ne stvara se, već otkriva. Izvor je svuda oko nas, samo ga treba prepoznati. Za mene je izazov da nađem muziku u treperenju lišća, zvuku saobraćaja, matematičkim formulama i bilo kakvom procesu. Kada me privuče neki koncept ili pojava, analiziram je i pokušavam da prenesem njena pravila u muziku. U mnogim slučajevima taj prenos se dešava na arbitraran način i može se tumačiti više kao umetnički doživljaj određenog fenomena, nego „objektivna“ transformacija iz jednog medija u drugi. Na primer, kompozitor može da bude inspirisan zvukom kiše i napiše muziku koja po atmosferi, ili, čak, donekle i zvučno, podseća na kišu. Intuitivna imitacija bi, svakako, bila neprecizan i subjektivan zvučni zapis. Ako, pak, kompozitor odluči da primeni statistički proces, koji kompjuterski simulira distribuciju kišnih kapljica, onda se ostvaruje „objektivni“ zvučni zapis. Muzika u tom slučaju ne zavisi od subjektivnog doživljaja, već podleže zakonima preuzetim iz prirode, putem naučne analize. No, korišćenje matematičkih formula samo je jedna od mogućnosti u traganju za zakonima lepote i sklada. Kompozicija Awakening  je samo jedna moguća zvučna slika „pravila 30“, čija je glavna karakteristika nepredvidivost.

Na temu veze između nauke, prirode i muzike održali ste niz predavanja. Rezultat ovih istraživanja je i Vaše delo Forest za dva preparirana klavira i udaraljke. Kakva je bila recepcija ovog dela i Vaših ideja u SAD?

– Forest je kompozicija za dva preparirana klavira, tibetanske preambule i, za tu priliku kreirane, udaraljke. Osnovu kompozicije čini pravilna „mreža“ tonova i vremenskih odstojanja, u koju su inkorporirane nepravilnosti. Zvučni ishod je obilje boja, nepredvidivih pokreta i različitih muzičkih asocijacija, koje se rascvetavaju iz momenta odstupanja od pravilnosti. Iako tehnički i interpretativno veoma zahtevna, kompozicija je izvedena više puta od strane klavirskog dua, Jong Sakata i Jung Mi Li, i snimljena za Sachimei Record. Recepcija je bila veoma dobra, od strane publike i kritike edukovane u eksperimentalnoj muzici.

Interdisciplinarni pristup stvaranju se širi i mislim da će se nastaviti u budućnosti. Za sada je moj rad lepo prihvaćen od strane Volfram tima, mog konzervatorijuma, izvođača, a i novog internacionalnog udruženja, MCM, za veze između muzike, matematike i kompjuterskih procesa, u okviru kojeg sam izlagala svoje ideje prošlog maja u Berlinu.

Da li mislite da upotreba elektronike pri činu komponovanja donekle ubija kreativnost?

– Elektronika je, odnosno, kompjuter, u mom slučaju, kao i svaki drugi instrument. Sve zavisi od toga kako mu se priđe. Kada se komponuje za klavir, onda ne primenjujemo svaku moguću tehniku u jednom delu, nego je biramo, u skladu sa prirodom kompozicije. Tako je i sa kompjuterom. Izbor izražajnih sredstava u funkciji muzike je neophodan. Kreativnost uvek izlazi iz rigoroznih ograničenja, postavljenih od strane autora. Pored toga, uvek koristim kompjuter uz „živi“ zvuk, dokumentarnu sliku ili pokret igrača, da bi se mehanička priroda realizacije oplemenila. Savršena preciznost me zanima samo kao kontrast prirodnosti, koja neminovno donosi odstupanja, „greške“. Ma koliko unosili odstupanja od pravila u kompjuterske programe, barem za sada, ljudska kompleksnost je mnogo bogatija i donosi neophodan život, disanje, u umetničko delo. Tenzija koja se stvara preklapanjem mehaničke preciznosti i prirodne kompleksnosti u interpretaciji izvođača veoma me zanima.

U delu Cracking napravili ste sintezu između umetnosti pokreta i tona, a sve to smo slušali (i gledali) u video-zapisu. Je li budućnost umetnosti, nakon svih prohujalih stilova, epoha i velikana, upravo u interdisciplinarnosti?

– Interdisciplinarnost donosi muzici neku vrstu objektivnosti, koja obogaćuje tehnička sredstva i razvija našu percepciju i sposobnost da prihvatimo različite načine izražavanja. Skladna melodija, praćena prijatnim harmonijama, uvek će ostati nešto što publika rado sluša i tako treba da bude. Ali, neophodno je da ta ista publika bude u stanju da prati i muziku koja dolazi iz haotičnih, nelinearnih procesa i prepozna njenu prirodnost. Zar bi bilo prirodno da odbacimo turbulenciju vode, mnoštvo zvukova u šumi ili masu oblaka kao nešto neprirodno, nerazumljivo, ili, čak, degenerisano, i gledamo samo u cveće čije latice možemo da prebrojimo i jasno spoznamo njihov red? Naša budućnost je u prihvatanju i ekspanziji saznanja, a ne u odbacivanju različitosti; uostalom, to je oduvek bilo važno za ljudski razvoj.

Nakon prodora u svet koji je načinila Ljubica Marić, usledila je „poplava“ žena kompozitora. Verujete li da postoji „žensko pismo“?

Termini „ženski kompozitor“ i „žensko pismo“ veoma su osetljive prirode. Moj odnos prema ovom pitanju se tokom godina promenio. Na počecima karijere nikako ne bih pristala na učestvovanje u programu sastavljenom od „ženskih kompozitora“. Sada tome ne pridajem naročit značaj, čak se radujem takvim koncertima. Česta je pojava da se „žene kompozitori“ odlično organizuju i razumeju, pa se i koncert odvija u opuštenoj atmosferi. Ostalo je muzika, kao i na svakom drugom koncertu. Ako „žensko pismo“ uopšte postoji, trebalo bi da se, razvijanjem jednakosti i potiskivanjem diskriminacije, izgubi kao takvo. Ne verujem da smo predodređene za specifično pismo. Dodala bih još da je veoma važno da podržavamo jedna drugu, zato što je naš život izuzetno složen u društvima gde još uvek muškarci dominiraju.

Možete li nam otkriti nešto iz svoje „laboratorije“ – neko započeto delo, projekat koji je tek u planu?

Trenutno radim sa Milanom Popovićem na videu posvećenom Beogradu. Osnova je četvorominutni dokumentarni snimak Terazija, koji sam napravila prošlog leta, više iz nostalgije nego u nameri da ga koristim. Kasnije mi se dopao ritam kamere, zapis zvuka, kao i vizuelna osnova videa. Rad će biti za elektroniku, violinu i video-projekciju. Premijerno će ga izvesti Ana Mihajlović, 24. oktobra u Tajms centru u Njujorku. Radujem se prikazivanju doživljaja Beograda američkoj publici.