Decenija od odlaska Brane Crnčevića

Verovatno nema nikoga u Srbiji ko ne zna barem jedan aforizam Branislava Brane Crnčevića, velikog majstora male forme, koji je preminuo pre deset godina na današnji dan.

„Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili su sve.”; „Mrav radi, tegli, i od njega nije postalo ništa, a majmun se zezao po drveću i od njega je postao čovek”; „Kako da verujemo čoveku kad pretke drži u kavezu, a potomke u neizvesnosti?”; „Bog je bio iznenađen kad je čuo da ga nema, ja sam se zaprepastio kad sam čuo da postojim”, samo su neke od besmrtnih misli srpskog satiričara rođenog u Kovačici, u Banatu 1933. godine.

Brana Crnčević je jedan od najboljih naših i evropskih aforističara, iako se manje od decenije i po bavio ovom književnom formom. Ubojite rečenice je počeo da publikuje u „Ježu” 1958. godine, a prestao je da ih piše 1972, jer je tvrdio da više „nije imao gde da ih objavljuje”.

Branina prva knjiga aforizama pojavila se 1966. godine u izdanju beogradske „Prosvete”, a štampana je iste godine i na nemačkom jeziku u Frankfurtu pod naslovom „Državni ispit”. Ova zbirka sa oko 250 „monumentalnih minijatura” imala je u Srbiji dva naslova i više izmenjenih i dopunjenih izdanja. Najpre se zvala „Govori kao što ćutiš”, a sedam godina kasnije štampana je pod naslovom „Piši kao što ćutiš”. Od tog nevelikog broja Aleksandar Baljak je za svoju Antologiju srpskog satiričnog aforizma „Istorija afokalipse”, objavljenu 1987. godine, izabrao čak 52 aforizma, odnosno svaki peti je bio antologijski!

Crnčević je jedini s naših prostora uvršćen u Antologiju „Aforizmi svetske književnosti”, koja je objavljena u Nemačkoj 1999. godine. U izboru Fridmana Spikera srpski aforističar se nalazi uz Frensisa Bekona, Fransoa Larošfukoa, Bleza Paskala, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda, Franca Kafku i druge velikane svetske književnosti.  Branine priče i aforizme sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka redovno je objavljivao sovjetski časopis za satiru „Krokodil” koji je dostizao tiraž od preko pet miliona primeraka. Poslednjih godina Branine duhovite misli našle su svoje mesto u najpoznatijim ruskim antologijama kratke forme, poput „Antologije misli u aforizmima” i „Antologije mudrosti”, koje je priredio Vladimir Šojher. Naš satiričar bio je izuzetno popularan i u Bugarskoj, gde ga je prenosio časopis „Stršel”. Brana je kod istočnih suseda imao kultni status, pa je ovekovečen i u aforizmu Stanislava Stratijeva: „Kao što je rekao Brana Crnčević, 'slobodan čovek misli šta želi, a jede šta ima'. A mi Bugari smo uvek preferirali obrnuto: da jedemo šta želimo i da mislimo ono što imamo.”

„Aforizam je pokušaj, ni istočni ni zapadni, ni severni ni južni, ni kapitalistički ni socijalistički, da se u svetu uspostavi jedinstvo mudrosti, jer je jedinstvo gluposti već uspostavljeno”, briljantna je Branina misao koja je celom svetu ponudila, možda, i ponajbolje objašnjenje šta je aforizam. I druge Branine domišljatosti odlikuju specifični srpski duh, jezgrovitost, lucidnost, šarmantnost, potpuna nepredvidivost, oštrina, poetičnost, vesela nota, britkost prema predmetu satire, borbenost i optimizam. Crnčevićevi zapisi su i šezdeset godina od nastanka sveži i aktuelni. Gotovo da danas nema angažovanijeg satiričara od Brane. Nijedan aforizam ovog autora nije pregazilo vreme, nijedan nije deplasiran, nije nerazumljiv, nije neprevodiv. Brana je pisao kao što nije ćutao. On je govorio i pisao kao što misli. A mislio je tako, kao da ne misli na sebe, zbog čega je kritikovan s najviših mesta, a  dopadao je i zatvora.

Kada je to bilo opasno, udarao je na kult ličnosti Josipa Broza:

 „Kult ličnosti je polovina kulta dvoličnosti”;

 „Telo svakog tiranina potopljeno u narod, istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak”;

Posebno privlačna tema za ismevanje bila mu je tvrdnja komunista da istorija počinje od njih:

 „Pre rata moja tata je bio truo i star. Sada je moj tata mlad i zdrav”;

 „Naši preci živeli su veoma bedno, a prema najnovijim podacima neki uopšte nisu ni živeli”

 Za aforizme kažu da su poslovice intelektualaca, a Brana je svoje aforizme gradio na narodnim poslovicama:

 „Dobar i lud su braća. Pametan nikome nije potreban” ;

 „Konj je čoveku najbolji drug. Nije lepo što drug jaše druga.”

 Srpstvo, Srbija, Srbin za Crnčevića nikada nisu bile tabu-teme, o čemu svedoče aforizmi:

 „Teško je biti Srbin, ali kasno”;

  „Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine.”

 Borislav Mihajlović Mihiz, nesumnjivo jedan od najvećih autoriteta naše književne kritike zapisao je:

 „Brana Crnčević je jedan od četiri krupna satiričara druge polovine dvadesetog veka. Sa Dušanom Radovićem, Matijom Bećkovićem i Vladom Bulatovićem Vibom spaja ga ista moderna beogradska škola duha, oslobođene smelosti, vidovitosti, krilate rečenice koja pamti i koja se pamti, elegantnih i savršenih poenti, umeća da se od teksta sačini anegdota, a ne od anegdote tekst, igrarija reči kao oružje pojmova na turniru duha, čist i besprekoran patriotizam i moralna samostalnost stavova. U ovaj kvartet najduhovitijih Srba naše epohe Brana Crnčević unosi najviše čistog humora, bonomije, lakoće, vedrine, raspričanosti, pa i površnog zveketa vica i pošalice, sve elemente koji obično blaže britkost i tupe oštrinu, ali je to sve kod njega samo suptilna ornamentika, šarena varalica da lovina što dublje proguta krupnu udicu svoje obrečene satirične ulovljenosti”.

 A šta bi nam Brana poručio danas:

 „Da mi je sredina bila bolja, bio bi mi bolji i kraj.”

Književnik