Aleksandar od Vuka: misterija Sazonov

Od pre nekog vremena na televiziji Nova S i preko povezanih internet platformi imamo prilike da gledamo ekranizaciju romana Vuka Draškovića o kralju Aleksandru Karađorđeviću. Bez namere da ulazimo u pitanja umetničke slobode i filmskog jezika, ovde ćemo se osvrnuti samo na propuste u seriji, imajući u vidu istaknut cilj Vuka Draškovića i scenariste i reditelja Zdravka Šotre da osvetle istorijski ulogu glavnog lika.

Prosečnom gledaocu možda i najviše „bode” uši često pominjanje Londonskog ugovora od 26. aprila 1915. godine. Autorima serije je ovaj međunarodni pravni akt bio i više nego inspirativan. Oni, međutim, kao da nisu dobro pročitali sadržaj pomenutog sporazuma. Drugačije se ne može objasniti izjava, kako je Londonskim dogovorom Rumuniji „garantovan” Banat („do Tise i Dunava, uključujući Pančevo”). Podsetimo, radi se o dogovoru Rusije, Francuske i Velike Britanije sa Italijom, kojim je postignut njen ulazak u rat na strani Antante. Rumunije nema među potpisnicama, ali ni u tekstu nije pomenuta nijednom rečju! U okviru ovoga ulazi i proizvoljno tumačenje da su ratni saveznici zahtevali od Srbije prepuštanje Banata, što se navodi kao reči regenta Aleksandra. Naravno, on je „odbio” takav Londonski ugovor, koji mu u stvarnosti nikada nije ni bio ponuđen. Doduše, i autori serije su nedosledni, te nismo načisto je li ga srpski politički vrh odbacio ili nije znao za njega.

U niz netačnosti spadaju i izjave da su Italijanima obećani: Bar, cela Boka Kotorska, „sve od Ulcinja do Dubrovnika”, i sva jadranska ostrva. Čak i radoznali, koji se upuste „surfovanje” internetom, vrlo brzo će naići na celokupan tekst sporazuma, štampan 1920. na francuskom i engleskom jeziku, u Londonu. Uporniji, i na njegovu rusku varijantu. U svim verzijama, potpuno identičnim, piše da „interesna zona Srbije i Crne Gore” ide od rta Planke (jugoistočno od Šibenika) do ušća reke Drim (u Albaniji) i obuhvata ostrva: Veliki i Mali Drvenik, Čiovo, Koločep, Jakljan, Šoltu i Brač. Dakle, od gradova, uključuje: Split, Dubrovnik, Kotor, Ulcinj, Bar, Skadar, Medovu i Lješ (opširnije, naš rad u časopisu „Istraživanja”, br. 31 (2020) – dostupno onlajn. Pomenimo da lik koji predstavlja vojvodu Petra Bojovića u drugoj epizodi izjavljuje, ukoliko ne bude formirana Jugoslavija, da „ćemo sa Hrvatima morati deliti i Bosnu, i Hercegovinu”, a „ostati i bez izlaska na more”?!

Budući da su za „tako nepravedan” tekst Londonskog ugovora bili odgovorni ti „bezdušni”, „brutalni” saveznici, u „Aleksandru od Jugoslavije” smo čuli i njihov glas. I to od zvaničnika carske Rusije, de fakto pokroviteljke Srbije u navedenom periodu. Ministar inostranih dela Sergej Sazonov kaže profesorima Aleksandru Beliću i Ljubi Stojanoviću, posle „mesec dana dreždanja” u Petrogradu, da zna kako će Srbi biti „ogorčeni“ kada saznaju tekst dogovora, ali da „rame za plakanje” nađu na drugom mestu, na primer „u Parizu”! Našoj personi, kao istraživaču srpsko-ruskih odnosa nije poznat ovaj carski šef diplomatije iz serije. Mi znamo za onog Sazonova, koji je molio Belića i Stojanovića da mu ne zamere što je pre svega Rus, jer je „odmah posle toga Srbin” i ubeđivao ih kako će „zasluge Srbije biti stostruko nagrađene”. Koji je tih dana preko poslanika Miroslavu Spalajkoviću, gotovo proročki poručio Srbima da će „dobiti toliku teritoriju da ni za sto godina” neće „je moći dovesti u red” (opširnije u našoj disertaciji „Srbija i Rusija 1913–1918.” dostupna onlajn).

I ne samo to. Sazonov je u toku savezničkih pregovora sa Italijom gotovo u potpunosti uspeo da odbrani planirani „minimum” interesa „Srpskog kraljevstva”, prema njegovom memoaru ruskom caru Nikolaju Drugom od 15. marta 1915. godine (ne žrtvovati ništa dalje od Šibenika). Ustupke koje je Rusija napravila u toku razgovora bili su iz zemljišta početno naznačenog Hrvatskoj, bez obzira na političku formu u kojoj bi postojala posle rata. Po tekstu savezničkog sporazuma sa Italijom njoj je bio namenjen potencijalni izlaz na Jadransko more od Voloskog (malo naselje, severoistočno od Opatije) do severne granice Dalmacije. Decenijama je naša istoriografija prećutkivala taj segment Londonskog ugovora, podvodeći ceo tekst pod ideološku postavku povrede „jugoslovenskih interesa”, manipulativnim korišćenjem istorijskih izvora drugog reda.

Pored niza ozbiljnih faktografskih i materijalnih grešaka, svedoci smo da se u seriji „Aleksandar od Jugoslavije”, namerno ili nehatom, nastavlja takvo posmatranje stvari.

Naučni saradnik, Odeljenje za istoriju, Filozofski fakultet u Beogradu