Crtica o parlamentarizmu u Srbiji

Postoji jedno pitanje, možda metapitanje, zovite ga kako hoćete, u svakom slučaju, ono je nezaobilazno: jesu li dobre namere koje imamo u vidu prilikom određivanja cilja u politici dovoljne da opravdaju i cilj i sredstva kojima se dolazi do cilja? Učtivost mi nalaže da i pored sigurnog stava po tom pitanju kažem da u to nisam siguran. Rekao bih da su namere neophodne, ali ne i dovoljan uslov za usklađen rad jednog parlamenta. Ako se pri tome ima na umu naša istorija parlamentarizma od Karađorđevih vremena, koja ne daje mnogo razloga za optimizam, onda se za ovakav stav može pronaći jedno veliko opravdanje.

Poslednjih junskih dana prisustvovali smo konstituisanju naše skupštine i izboru njenog predsednika. Nažalost, umesto jednog protokolarnog čina koji je trebalo da odiše optimizmom, on se u stvari pretvorio u predstavu u kojoj su se videle naše mane a ne vrline. Ukratko, pretvorio se u čin koji sam po sebi govori da građani ove zemlje ne moraju da strahuju od globalnog zagrevanja kao najvećeg problema čovečanstva – dobili smo dokaz da imamo još koječega da se plašimo. Iako to neće proizvesti takve posledice kao na primer otapanje Severnog pola, ipak imamo takvu istoriju da na trenutak možemo da zaboravimo na ovo vruće leto jer se između ostalog iz ovih oblaka prolama i ona Demostenova: „Budi gospodar svoje volje, a sluga svoje savesti“. Ona je pre svega upućena ne samo lično gospođi Đukić-Dejanović već i svima onima koji misle i rade kao gospođa predsednik Narodne skupštine. Kako drugačije protumačiti jedan najblaže rečeno indiferentan i blag stav prema problemu sukoba interesa povodom kojeg se vodi oštra debata u našoj skupštini? Kakvi li su to argumenti potrebni da se iznesu za skupštinskom govornicom da bi bili jači i od osećanja suparništva ili od partijske discipline koja je izgleda starija i od nekih nezaobilaznih instituta velikog Rimskog prava... od samog ustava! I naposletku: da li nebiranje sredstava da se dođe do cilja u politici čini taj cilj uzvišenijim i vrednijim? Svi znamo koji su ciljevi novoformirane parlamentarne većine. Ali imajući u vidu da ona Demostenova misao prevazilazi značaj bilo koje dnevnopolitičke rasprave, treba reći da će o svima nama istorija da da poslednju reč.

Opisujući jedan komadić našeg istorijskog nasleđa, Andrić u „Travničkoj hronici“, u Epilogu, opisuje jedan razgovor begova o tome kada će da ode stari konzul, hoće li doći novi i hoće li sve u Travniku da bude po starom? Pa ipak, kolika god da je vremenska i istorijska distanca između Travnika i današnje Srbije, nije moguće ne primetiti da danas imamo neke nove begove. Konzula i danas ima, ali je mnogo više onih koji bi hteli da budu konzuli. E, tim kandidatima tek ništa ne znači odnos između cilja i sredstava. A razgovori... oni su manje-više slični, uostalom kao i njihovi učesnici, i travnički i ovi današnji. Jedino što ostaje jeste nada da će ta rasprava, kao kakva vatra, jače i sijati i grejati parlament i njihove starešine – jače i od globalnog zagrevanja i letnjih vrućina skretati pažnju na sebe u najpozitivnijem smislu te reči. I na kraju mi pada na pamet još jedan citat za sadašnjeg i sve buduće predsednike parlamenta koji je izgovorio veliki Ciceron: „Svi se mi pokoravamo zakonima da bismo bili slobodni“.

Student prava