STVARNA I VIRTUELNA BOSNA

Oslobađajuća presuda Žalbenog veća Haškog tribunala za Nasera Orića, dok istovremeno nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić u 78. godini i dalje nastavlja da izdržava kaznu zatvora od 11 godina, izaziva seriju vrlo ozbiljnih pitanja: da li je pravda u Hagu selektivna, kako će sada vlada u Beogradu odgovoriti na sledeća prozivanja iz Haga i kako licima koja tribunal u Hagu još potražuje sada objašnjavati „da treba tamo dobrovoljno da odu, a ako su nevini, dokazaće tu nevinost“? Pod uslovom, naravno, da su u Srbiji i da su dostupni organima gonjenja Srbije?

Kako da se o događajima u Srebrnici i oko nje konačno sazna cela istina? Ko je od tzv. međunarodne zajednice dozvolio da ta od UN snaga „zaštićena zona“ bude baza vojnih jedinica armije BiH iz koje su ti vojnici napadali okolna srpska mesta, a po pravilu „zaštićene zone“ – Srebrenica je morala da bude demilitarizovana? Da li je Srebrenica bila „mamac“ da se raspodela na „dobre“ i „loše“ momke u ovim balkanskim ratovima do kraja utvrdi? Da li je i ko neke na Palama uverio da mogu slobodno da uđu u Srebrenicu? Zašto NATO nije odgovorio na molbe Holanđana u Srebrenici za vazdušnu podršku? Kako je Naser Orić baš uoči napada srpskih snaga na Srebrenicu pozvan i otišao na konsultacije u Tuzlu? I, konačno, je li tačna priča da generala Ratka Mladića umalo nisu ubili u Srebrenici pripadnici jedne jedinice Drinskog korpusa u trenutku kada je nešto hteo da kaže o postupanju sa zarobljenicima. Navodno je tada na njega upereno nekoliko automata od strane lokalnih srpskih boraca, pratioci su generala jednostavno strpali u džip i pobegli. Izvor priče je vrlo ozbiljan, ali generalu Mladiću taj događaj na eventualnom suđenju u Hagu verovatno ništa ne bi pomogao.

Odgovore na sve to verovatno nećemo nikada saznati, ali će presuda Naseru Oriću sigurno imati posledica na budući život u BiH. Koji se još od Dejtona kreće između stvarnog i virtuelnog. Jer, i po presudama u Hagu ispada da je u BiH bilo stvarnih, ali i virtuelnih zločina, što samo reaktivira logiku sukoba. Ostvariti istorijsko pomirenje u BiH u takvim okolnostima biće vrlo teško. Uostalom, to je pokazalo i nedavno fudbalsko prvenstvo Evrope, svrstavanje i navijanje na prostoru BiH. Upravo je fudbal najbolje pokazao svu nedefinisanost legitimne političke zajednice u BiH, rastući raskorak između jedne virtuelne Bosne koju simbolizuju njene zajedničke institucije i jedne stvarne Bosne, sačinjene od razdvojenih zajednica.

Ovaj raskorak je utoliko ozbiljniji što mu se pridružila dugotrajna kriza jedinih prostora u kojima je višenacionalno bosanskohercegovačko društvo koliko-toliko preživelo, a to su urbani prostori. Što se tiče hrvatsko-bošnjačkih odnosa, pravi test i ulog je Mostar, za srpsko-bošnjačke odnose to je, naravno, Sarajevo. Naime, mir posle Dejtona nije uspeo da u tim gradovima spreči raspadanje njihovog urbanog i višenacionalnog tkiva, čak štaviše neki tvrde da mu je i pogodovao. Još od maja 1996. Mostar je podeljen na dva dela, hrvatski – zapadni i bošnjački – istočni. Svi kasniji napori međunarodne zajednice da se ta podela prevaziđe nisu uspeli i povremeno je dolazilo do pojava brutalnog nasilja. Posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu Republika Srpska je Federaciji prepustila neke kvartove i prigradska naselja Sarajeva koje je do tada držala pod kontrolom. Pregovarači su po svaku cenu želeli da izbegnu „mostarizaciju“ glavnog grada BiH. Međutim, na brzinu obavljeno ujedinjenje grada imalo je za posledicu egzodus oko 100.000 Srba.

Simbolički primeri Mostara i Sarajeva pokazuju koliko dvosmislenost i neuravnoteženost Dejtonskog sporazuma opterećuju lokalnu stvarnost godinama posle završetka rata. Oni takođe ukazuju i na to koliko je sukob duboko i trajno promenio društvo. Pre rata u BiH, lokalna posredovanja su doprinosila ublažavanju etničkih razlika. Danas, te podele se kristalizuju upravo na lokalnom nivou. Ovaj preobražaj vraća prostor BiH nasilnoj teritorijalizaciji zajednica i na uništenje komšiluka ili „dobrosusedstva“. Samim tim, društveni nivo je onaj kome teže virtuelna i stvarna Bosna pod pretnjom da se sudare.Na lokalnom nivou, nepodudarnost između realnog broja stanovništva i biračkog tela poprima odmah i formu konfrontacije dva politička legitimiteta, dve teritorijalne pretenzije.

U posleratnoj BiH „metapolitičke“ i „infrapolitičke“ nesigurnosti, kako kolektivne tako i lične, vrlo su tesno povezane. Upravo u tom kontekstu, ideja o novom istorijskom pomirenju u BiH mogla je da se rodi samo u mislima onih koji ne znaju ništa o dinamici bosanskohercegovačkog društva...