Vučić kao Lorens Listo

Politička birokratija je – poseban svet. Ima već podugo otkako je negde zaturila svoj kompas, pa nikako ne stiže s narodom da uspostavi kontakt. Usta su joj, a po običaju, prepuna raznoraznih srceparajućih priča i prenemaganja o  „svom narodu”. Zaklinjanja u svoj narod. I zaklanjanja, takođe, iza istog tog naroda. Ova njena predstava počinje i završava, s onom, od jako česte upotrebe, sasvim izlizanom i izanđalom floskulom, da su političari „u službi svog naroda”. I shodno tome, treba da mu „verno služe”. Ali, u stvari, u većini slučajeva, političari ponajviše i najradije misle samo i najpre na sebe same i na ostvarenje svojih unapred zacrtanih ličnih interesa.

A to je pre svega, da što je moguće duže zadrže vlast koja protokom vremena za njih postaje prava – slast. Kao i  brojne i izuzetno primamljive privilegije što iz te vlasti proističu. Treba, dakako, često promeniti i službeni automobil da bi se u javnosti političar prikazao baš kao pravi moćnik. Kao onaj, čija se reč bez pogovora uvažava i sluša. Naravno da mu automobil neće biti, ne daj bože, neka „dačija-sanadero”, nego najmanje terenac „audi ku-pet”, ili još bolje „sedam”. Da u njemu bude malo izdignut kad ga njegov šofer vozi i da gordo posmatra svoj grad i prolaznike, onako s visoka. Da ga svi vide. I da mu se svi dive. Da bude baš kao u pesmi  sarajevskog „Bijelog dugmeta” za koju tekst napisa legendarni sarajevski pesnik Duško Trifunović „Šta bi dao da si na mom mjestu”.

Ova stvar sa (ne)nabavkom vakcina protiv neumoljivog kauboja, zvanog korona, što odnosi jako brojne ljudske živote, pokazala je i (ne)sposobnost političara našeg regiona da sa brinu za svoj narod. I baš kao što mišićavi, istetovirani i kršni Mostarac, Lorens Listo, hrabro i savršenim elegantnim 'lastinim skokom' sa mostarskog Starog mosta skače na glavu u hučnu i zelenu Neretvu, baš tako je i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, viteški i odlučno skočio sa Starog mostarskog mosta u sasvim neizvesnu i besomučnu potragu za vakcinama protiv korone. Ne znam da li su ljudi u Srbiji, barem malo, svesni veličine Vučićevog podviga ovim njegovim suludim skokom u Neretvu  „a la Listo”? To što je Vučić uradio, to je ono naše  „il' si hadžija, il' si bos”. I dok se on iz petnih žila borio za svoj narod da što pre nađe vakcine protiv korone, dotle su neki političari iz regiona, zavaljeni i uljuljkani u udobnim kožnim političkim foteljama, provodili dane u – iščekivanju „sadaka vakcine”.

Zato je, kako reče beskompromisni sarajevski novinar, Senad Hadžifejzović, sa  Fejs TV , Aleksandar Vučić, i to sam-samcijat, pobedio gostujući u Sarajevu sa 3:0, a u Beogradu je slavio čak sa 6:0, uz nekoliko be-ha autogolova. Valja se da se narod Vučiću nakloni do poda. Zaslužio je. Sarajlije, Bosanci i Hercegovci pohrlili su ovih dana u velikom broju u Beograd, da na sajmištu kod svoje braće i prvih komšija Srba, najzad prime toliko očekivanu vakcinu, i da najzad odahnu i dođu sebi nakon silne pretrpljene muke. Narod je tako pokazao da definitivno odbija ulogu u filmu lošeg reditelja, a koji je zamislio da od narodnog novca snimi film pod naslovom „Pokušaj manipulisanja narodom kao krdom”.

Da makar začas oteramo iz naših misli tu neman koronu. Vidi sad, šta je sve kadra da uradi politička birokratija. Samo sad ona, sa Apeninskog poluostrva. Mesto radnje je grčko ostrvo Folegandros arhipelaga Kiklada. Nema više od trideset i dva kvadratna kilometra. Na njemu, u miru mediteranske lepote, živi jedva sedamsto duša. Leti sa dolaskom turista ova brojka postaje mnogo veća. Mir božji vlada na Folegandrosu, a koji nije daleko od one geografski zvane italijanske „čizme”. Elem, tu, na tom malom Folegandrosu i kako bi se u priči reklo 'jednog lepog dana' osvanuo je – italijanski konzulat! Trljam oči. Nikako ne verujem samom sebi da imaginacija i dosezi ovog puta italijanske birokratije mogu baš u toj meri biti inventivni i uspešni. Daleki i snažni. Pa da dopru, eto, i do ideje o osnivanju konzulata na grčkom otoku Folegandros. Pre tri leta, pred tim italijanskim konzulatom na Folegandrosu, stojim, kako bi mi rekli, kao ukopan. Ispred mene je ljupka omanja kuća na sprat. Sa onim mediteranskim ružičastim cvećem koje na francuskom jeziku nazivamo «bougainvilliers”. Cvećem, što se dražesno i vijugajući, uspinje uz fasadu kuće italijanskog konzulata na Folegandrosu. Slika je prava mediteranska. Nebo plavo. Da plavije ne može biti. Ni najmanjeg oblačka koji bi pokvario taj predivni doživljaj.

Znate već kakvi su Italijani! Dragi su mi kao ljudi i komšije. I ne samo zbog nekadašnjih sanremskih diva kancone Mine i Milve, koje sam u mladosti obožavao, i sad nove pevačke zvezde Laure Pausini. Ali, ima jedna stvar koju kod njih ne volim. Kad Italijan koji je negde na godišnjem odmoru – a nakon što popije svoju prvu jutarnju espreso kafu – otvori usta, ne očekujte od njega da će ih baš tako brzo i zatvoriti, i najzad vas prestati gnjaviti i smarati svojom neprestanom pričom i galamom. Traje to, tako, sve dok ne ode na počinak. A njihov odlazak „u bešiku” na grčkom Folegandrosu, nikako da dođe! Negdje, oko „dvi ure poslije ponoći” (a po splitskom vrimenu, ća bi reka Dalmatinac) ne izdržah više, pa se sa balkona proderah onim njihovim „basta!”. Za svaki slučaj, da ne bi folirali da me nisu čuli, dodadoh na engleskom i ono „I want to sleep!”. Pitam se, šta li bi o Italijanima rekao moj novinarski uzor i po raskošnom novinarskom talentu dosad još uvek neprevaziđeni novinar „Politike”, inače, rođeni Sarajlija, Miroslav Miro Radojčić? Zaista, ne znam.

Nego, da se ponovo vratim na političku birokratiju, koja je sa svojim „fintama” apsolutno nedostižna i neiscrpna...

Slučaj, drugi. Splitski. Na splitskoj rivi nema baš mnogo građevina na kojim bi vam se zaustavile oči. Jedna od njih je kitnjasta i prelepa zgrada hrvatske gospodarske komore. A druga, koja takođe kao i zgrada „hgk” gleda plavi Jadran je jedna povelika zgrada austrijske gradnje u kojoj se – a što bi Francuzi kazali na „noble”, odnosno visokom spratu –nalazi britanski konzulat. Hajde, da nekako i razumem Engleze i njihovu političku birokratiju koja čini zaista napore kako bi njeni izabrani pojedinci, bar na izvesno vrijeme, i mandata dok im traje, pobegli od neprijatnih engleskih „celzijus minusa”. Koji, specijalno zimi, zakuju britansko ostrvo i ljude na njemu. Otud, valjda, zarad tog škrtog i zubatog ostrvskog sunca koje je u stalnom štrajku, i taj britanski konzulat u mediteranskom Splitu. A sa čijeg povelikog balkona možeš uživati ne samo gledajući modri Jadran, nego u avgustu i kulturnu manifestaciju „Splitsko ljeto”.

Zagazih ja, eto, baš duboko nogom u proleće, mada u Parizu još čekam da dođem na red za vakcinu. Jer, Francuza nema samo pet, nego više od šezdeset i pet miliona. Da li ću biti vakcinisan ovog aprila? I, kojom vakcinom? „Astra Zenekovom”, „Fajzerovom”, „Džonson-Džonsonovom”, ili „Moderninom”? U jedno sam, sto posto siguran. A to je da neću moći sam – a po sistemu „ovu vakcinu hoću, a ovu neću” – izabrati jednu između više ponuđenih vakcina da se vakcinišem. A pogotovu ne kinesku ili rusku „sputnjik V” vakcinu. Bilo kako bilo, zasad se ni kineska ni ruska vakcina u EU „ne pikaju”, a biće iz hiljadu političko-farmaceutsko-finansijskih razloga. Drago mi bi i baš mi je srce na mestu, kad na „Jutjubu” u sarajevskom TV dnevniku videh Sarajlije i ljude iz BiH kojima su puna usta hvale za komšije, ili, kako neki rekoše za braću iz Srbije, čekajući u dugom redu na Beogradskom sajmu da napokon prime toliko željenu vakcinu.

Uvek je važilo ono da je komšija nekad bliži i od same rodbine...

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije