Afirmacija diskriminacije

Lekari iz Kriznog štaba uporno ponavljaju kako ljude treba prosvećivati u smislu da su vakcine civilizacijska tekovina i tome slično, a što upućuje na zaključak da su ljudi koji ne žele vakcinu primitivni i neprosvećeni. Čini se, međutim, da upravo lekari koji pozivaju na prosvećenost ne primećuju, ili ne žele da primete, kako se globalna paradigma promenila. Nauka – čedo prosvetiteljstva, sve manje služi čoveku koristeći ga sve više kao sredstvo za postizanje korporativnih ciljeva. Stoga je nedelotvorno premeravati savremene pojave merilima nekadašnje paradigme čiji su centralni deo činili upravo prosvetiteljstvo i nauka u službi čoveka.

Vakcina jeste civilizacijska tekovina ali i proizvod stare paradigme unutar koje se pomenutom tekovinom nije moglo manipulisati. Na nesreću, to je sada moguće činiti unutar novouspostavljene paradigme nekontrolisanog tehnološkog rasta i efikasnosti koji čoveka uvlače u digitalizovanu tminu mehanicističkog društva totalne kontrole. Prosvetiteljstvo je izvelo čovečanstvo iz mraka srednjeg veka i crkvene dogmatike i prepustilo ga naučnoj misli koja je iskreno služila društvenom progresu i dobrobiti čoveka. Međutim, onog momenta kada se nauka premetnula u „korporativni  scijentizam”, ideologiju rasta, efikasnosti i profita, čiji se razvojni put i ispravnost ne smeju dovoditi u pitanje, ona je prestala da služi humanističkim ciljevima. I paradigma se promenila. Zbog toga nam je danas potrebno novo prosvetiteljstvo koje je kritički orijentisano prema korporativnom scijentizmu, koje preispituje njegove veze sa krupnim biznisom i vojnoindustrijskim kompleksima, koje ljudima ukazuje na ulogu tehnologije u širenju imperijalizama, prosvetiteljstvo koje traga za uzrocima pojava umesto da se bavi njihovim posledicama, i koje razotkriva manipulaciju ljudskim životima, slobodama i zdravljem.

U tom smislu, ključno pitanje za razumevanje društvenog konteksta tzv. kovid krize jeste poreklo virusa. Jer ukoliko je virus veštački stvoren i zatim pušten u opticaj, onda to otvara potpuno legitimne prostore za kritičko preispitivanje svega što aktuelnu epidemiju okružuje. Uključujući i mogućnost zloupotrebe virusa u cilju legalnog zatiranja ljudskih sloboda pod firmom brige za ljudsko zdravlje. A sve je više pokazatelja da je virus veštački stvoren. Nobelovac Montanje je to među prvima dokazao sa svojim timom virusologa, premda veruje da je virus slučajno iscureo iz laboratorije. Bivši direktor američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti dr Robert Redfild tvrdi isto to, mada krivicu svaljuje na Kineze. Rusija optužuje SAD da razvija biološko oružje u tajnim laboratorijama. Država Novi Zeland, jedna od članica obaveštajnog saveza „Pet očiju”, podozriva je prema izveštaju SZO o prirodnom poreklu virusa…

Bilo kako bilo virus je, utekao iz laboratorije ili namerno iz nje pušten, od početka ispolitizovan i prilagođen potrebama korporativnog sistema dominacije i njegovih servilnih podsistema. Istovremeno, globalno tržište vakcina je u tolikoj meri komercijalizovano i ispolitizovano da upućuje na sasvim legitiman zaključak da briga za zdravlje čoveka ipak nije na prvom mestu. Potpuno je, stoga, opravdano nepoverenje koje ljudi gaje prema korporacijama koje proizvode vakcine, odnosno prema državama koje im pružaju logističku podršku. Nasuprot tome, potpuno je neopravdano stigmatizovanje i diskriminisanje ljudi koji odbijaju vakcinu jer ne žele da potpišu saglasnost koja oslobađa odgovornosti proizvođače cepiva i državu koja ih plasira, ili pak nemaju poverenje u sistem koji profit stavlja iznad čoveka. S druge strane, jadikovanje tzv. provaksera – medija, vladajućih struktura, tabloida, lekara, stručnjaka…, zbog uticaja i moći tzv. antivaksera, neproporcionalna je stvarnoj snazi potonjih. Pogotovo ako se zna da iza tzv. provaksera stoji globalni sistem moći i medijska mašinerija za proizvodnju saglasnosti. Uostalom, ako postoji antivakserski lobi logično je da postoji i provakserski koji ne može biti slabiji od onog prvog. Ali nije u tome stvar. Stvar je u tome što kumulativno nepoverenje ljudi – neorganizovanih zasebnih jedinki, u sistem koji decenijama unazad vaspostavlja  egoizam kao vrhovnu vrlinu i laganje kao merilo sposobnosti, preteže nad poverenjem u isti taj sistem koji se najednom dosetio da je humani dobročinitelj koji govori istinu.

Opslužiteljima sistema takvo nepoverenje ne odgovara pa otuda neprekidni pokušaji difamacije neistomišljenika. Na nevakcinisane se upire prstom kao na neodgovorne i opasne elemente koji prelaze prag lične slobode i čak prete nacionalnoj bezbednosti. Predlažu se mere koje nisu ni u kakvoj vezi sa prosvetiteljstvom – da im se zabrani iznošenje negativnog mišljenja o vakcinama, da im se ukinu privilegije, zabrani kretanje i čak lečenje. Ovakvi predlozi su žalosni rezultat nepoznavanja kulture ljudskih prava ali i izraz autoritarne strukture ličnosti koja je, uz odsustvo kulture dijaloga, rak rana ovog društva. Od njenih brojnih metastaza, najozbiljnija je afirmacija diskriminacije koja je po svim civilizacijskim merilima nedopustiva. Reč je o razvrstavanju ljudi na vakcinisane – privilegovane i nevakcinisane – neprivilegovane. Oni koji to zahtevaju, a među njima je i nemali broj umišljenih intelektualaca, tvrde da lično pravo pojedinca prestaje tamo gde počinju prava drugih. To je proizvoljno i jednostrano rezonovanje budući da i prava drugih prestaju tamo gde počinje lično pravo pojedinca, to jest, apsolutno vlasništvo nad sopstvenim telom i duhom.

Sociolog