Konfuzija na levici

Temeljni kriterijumi levice i desnice su promenljivi. Ali, nije uvek bilo tako. „Od 19. veka do pada Berlinskog zida postojao je jedan opšti kriterijum – jednakost i ideja slobode – vrednosna dihotomija na temelju koje su se određivale levica i desnica. Levo je bilo sve za šta se moglo tvrditi da teži u konačnom ishodu jednakosti među ljudima i koja je pokušavala da uspostavi društvene odnose na temelju principa jednakosti a na drugoj strani su bili oni koji su smatrali da je osnovni kriterijum za regulisanje društvenih odnosa – sloboda. Naravno da je od početka bilo onih koji su ove ideje pokušavali da pomire pa se tako na levici često govorilo da su sloboda i jednakost nešto što mora da ide zajedno, ali se empirijski pokazalo da to nije tako”, kaže za „Politiku” Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Kada je reč o ovako shvaćenoj levici preko sistema jednakosti onda ona u stvari opet počiva na jednom predsocijalističkom kriterijumu – da je jednakost nemoguća u sistemima koji počivaju na privatnom vlasništvu pa je jednakost istovremeno podrazumevala ukidanje privatnog vlasništva. „Kad kažem predsocijalistički onda mislim na Rusoa – jer je on privatnu svojinu odredio kao krađu. To su posle nasledili socijalisti i od tada je levica povezana sa onim što je protiv privatne svojine a desnica sa onim što teži očuvanju privatne svojine“, objašnjava nas sagovornik.

Posle raspada Jugoslavije nije bilo popularno predstavljati se kao levičar. Kako objašnjavate gužvu na levici sada i ovde?

Ona je odraz konfuzije koja vlada ne samo kod nas i u postsocijalističkom svetu nego vlada i na Zapadu. Članice Socijalističke internacionale – bolje reći nekadašnje socijalističke i socijaldemokratske partije Zapada odavno su prestale da budu levica u bilo kom smislu koji ima veze s tradicionalnom odredbom levog. Dakle, to su stranke koje ne samo da su odavno napustile ideju jednakosti nego su napustile ideju redistribucije, drugu ključnu levičarsku dimenziju od vremena kad su prihvatile neoliberalni koncept uređenja kapitalističkih odnosa od osamdesetih godina prošlog veka. Od tada Socijalistička internacionala nema ništa socijalističko i s tog stanovišta je sasvim moguće da se DS, koja takođe u sebi nema ništa levo (reč je o liberalnoj stranci), proglasi levom i bude primljena u Socijalističku internacionalu. Nema tu ničeg nelogičnog. Na izvestan način nema nelogičnosti ni što je tu SPS.  DS je više orijentisana na princip slobode a SPS je više orijentisan na princip redistribucije. I jedna i druga stranka pokupile su po jedan od elemenata koje sad pripadaju novoj tzv. levici konfuznog tipa. Kao što unutar sebe spajaju nespojivo tako se po jednom elementu te svoje unutrašnje nespojivosti nalazi nešto zajedničko. Neprincipijelnost nije u njihovom spajanju nego u prirodi svake od njih pojedinačno. Ali ta neprincipijelnost nije naša unutrašnja neprincipijelnost nego je opšteg tipa i zato kad Socijalistička internacionala prihvata istovremeno DS i SPS ona to ne čini neprincipijelno spolja nego je sama takođe neprincipijelno konstituisana. Sve je logično osim osnovnog principa na kojem svi stoje a koji je unutar sebe kontradiktoran.

Koliko ovim dvema strankama  treba verovati da će konačno početi da radena stvaranju socijalno odgovorne države?

Sama sintagma socijalno odgovorna država potpuno je besmislena jer se podrazumeva da država bude socijalno odgovorna. Svaka demokratska država jeste socijalno odgovorna jer teži da održi celinu društva u ravnoteži ne bi li izbegla dramatične sukobe. E, sad je pitanje kome će nova vlada pre svega biti odgovorna. Može biti odgovorna nosiocima privatnog vlasništva očekujući da će privatnici podsticati ekonomski rast a da će on onda da se prelije na sve društvene slojeve (što je neoliberalna ideja) ili će pokušati da bude redistributivna očekujući da ako poveća prihode nižih slojeva a oni povećaju potražnju – da će onda to dovesti do ekonomskog rasta. U tom smislu sve vlade nastoje da budu socijalno odgovorne. Mislim da se ovde hoće reći da će država biti više redistributivna. Problem je u tome što je redistributivnost nešto što odstupa od glavnog toka savremene ekonomije a posebno odstupa od ekonomskih mogućnosti države koja želi da postigne ekonomski rast jer je ideja jednakosti (koja se ovde implicira pod socijalnom odgovornošću) u suprotnosti sa idejom slobode koja podrazumeva ubrzanje ekonomskog rasta. Dakle, to su dva cilja koja su međusobno suprotstavljena. Sve što oni hoće da kažu time jeste da će da pokušaju da ova dva principa koja su međusobno u suštini nepomirljiva da povežu tako što će nešto više brinuti o širim slojevima makar i po cenu da nešto uspore ekonomski rast.

Šta je primarni interes onih koji su sastavili ovakvu koaliciju?

To nije društvo u celini već interes pojedinačnih učesnika u društvenim procesima.

Ko će biti izigran?

Tajkuni ili siromašni, ali postoji sigurnosni sistem prema kojem nijedna od ovih grupa ne može biti previše izigrana. Kad bi se radikalno krenulo protiv najbogatijih ova država koja je i inače siromašna kapitalom ostala bi bez ijednog od ključnih sistema za ekonomski rast. Takođe, ne može preterano da ide na uštrb ni najsiromašnijih slojeva jer su oni već bili dotakli dno i međuvremenu počeli da se oporavljaju te bi svako pogoršanje njihovog položaja dovelo do socijalnih potresa. Vlada će u stvari balansirati između ovih krajnosti. Izaći će se delimično u susret najsiromašnijim slojevima (pre svega penzionerima), ali nažalost plitkom demagogijom što sugeriše najavljeno povećanje penzija od 10 odsto a predlaže se u uslovima u kojima će inflacija preći 10 odsto. To je u suprotnosti s drugim delom priče – da će penzije dostići 70 odsto plata što je izvodljivo, ali samo pod uslovom da se realne plate smanje. Sve će se završiti tako što će se realni prihodi stanovništva smanjiti i što u stvari i jeste ekonomska nužnost jer su plate porasle bez ekonomske osnove. Dakle, društveno odgovorna vlada biće ona koja će se realno ponašati i neće poboljšati standard građana jer to de fakto nije moguće.

Ima li nova vlada potencijala za tako nešto?

Neophodni su ekspertsko znanje i mogućnost mobilizacije. Ako DS i G17 plus nude ekspertsko znanje ova vrsta socijalne demagogije kojom se služe socijalisti i s njima povezani penzioneri mogu da podrže mobilizacijski deo prema siromašnim slojevima što DS i G17 ne mogu. I u tom smislu taj spoj ove dve stranke je dobar.

Laičko je mišljenje da se uz levo podrazumeva internacionalno a uz desno nacionalno. Ali, i to se izokrenulo...

Niti je tradicionalno levica u celini bila uvek internacionalna niti je desnica bila uvek nacionalna. Stvari su se i tu bitno promenile. Ako se setimo Prvog svetskog rata videćemo da je jedino srpska socijaldemokratija glasala protiv ratnih kredita, jedino se ona pozivala na internacionalnu prirodu levice dok su sve druge radničke socijaldemokratske partije u Zapadnoj Evropi glasale nacionalno tj. za nacionalne ratove svojih vlada. Već je tada ideja o levom i internacionalnom doživela dramatičan krah. Savremena desnica je s druge strane izuzetno internacionalna jer vodi proces globalizacije. Taj proces na političkom planu inicirali su neoliberali kao desnica.

Ugo Čavez važi za današnju ikonu levice a ultranacionalista je.

 Levica počiva na principu jednakosti pa se možemo zalagati da se u zemlji vodi politika koja dovodi do smanjenja razlika između društvenih slojeva i istovremeno se zalagati za neki oblik nacionalnog programa. Postojale su leve struje koje su bile internacionalne, ali su potpuno neopravdano za sebe prisvajale monopol na levičarenje. Recimo, levičarenje staljinističkog tipa koje se proglašavalo kao revolucionarno za sebe je prigrabilo monopol a niti je bilo levo niti je bilo internacionalno. Na međunarodnom planu vodilo je nacionalnu sovjetsku pa čak i rusku politiku a na unutrašnjem planu bilo je društvo izrazitih nejednakosti.

Osim levog i desnog meša se i ideja liberalnog i konzervativnog.

Uzima se da je desno ono što je konzervativno a ono što je liberalno kao levo. Kad bi se levica potpuno izgubila onda bi bilo moguće da se liberalno predstavi kao levo, ali opet samo iz razloga samopredstavljanja i očekivanja da će time dobiti neki politički poen. Ako nešto nije desno ne znači da je levo i obrnuto. Ni SPS devedesetih nije bila stranka levice kao što nije ni ovaj aktuelni. Od levice shvaćene u klasičnom pojmovnom čistom smislu danas ovde postoje samo pojedinci. Ne postoji nijedna organizacija koja bi imala pravo da sebe nazove levicom osim u zavaravajućem smislu.