Nestanak socijalne države

Više se ne govori o kapitalizmu, imperijalizmu, eksploataciji, višku vrednosti, porobljavanju i samoupravi, nego o tranziciji, preduzetničkom društvu, poslodavcima, biznisu i profitabilnosti. Socijalni problemi se rastvaraju u diskurs o patologiji, siromašni su postali sinonim nesposobnih, a nezaposlenost je znak slabog karaktera. Ustoličila se dogma da bez profita nema novih radnih mesta.

Ne strepi se više od pritiska levice, jer u traganju za jeftinom radnom snagom kapital lako menja države, pa sindikati i štrajkovi nisu opasni kao ranije. Kapital ne strepi od socijalnog minskog polja. Zbog pokretljivosti kapitala opada cena radne snage. Zastarelo znanje stvara strah kod neobučenih radnika, pa je restrukturisanje privrede u zemljama periferijskog kapitalizma brutalnije nego u metropolama. Privredni rast ne ublažava nezaposlenost niti socijalnu sigurnost. Novi politički frontovi lišeni su uticaja levice. Razvoj diktira multinacionalni kapital koji proizvodi tamo gde su najniže nadnice, prodaje gde je najskuplja roba i plaća porez tamo gde su najniže stope.

Zbog konkurencije na tržištu rada brutalni radni uslovi lišeni osiguranja i socijalnih prava zaposlenih su normalizovani. Sve su šire makaze između siromašnih i bogatih i jaz centra i periferije, a sve je oštrija klasna polarizacija u oblasti obrazovanja. U digitalnom neoliberalnom kapitalizmu nastaju i propadaju čitave industrije znatno brže nego ranije, firme se šire, stapaju i ponovo dele takvom brzinom da svi zaposleni izuzev vrha moraju da rade, a da ne znaju da li će do sutra zadržati posao. Nisu u boljem položaju ni srednji slojevi i intelektualci. Lišena socijalne države, zaštitne uloge porodice i ušteđevine velika masa ljudi živi u uslovima hronično akutne nesigurnosti. Objektivna nesigurnost rađa psiho-socijalnu nesigurnost u pogledu budućnosti. Sve je manje nade u trajno puno zaposlenje. Retorika liberalizma zamagljava ovo stanje potrebom “za elastičnošću, sposobnostima prilagođavanja, deregulacijom i opštim oslobađanjem”. Pre će biti da je na delu novi socijaldarvinizam lišen solidarnosti. Jednakost šansi je nespojiva sa tranzicijskom pravdom društva u kom je profit vrhovna vrednost. Sporadični socijalni optimizam nije ništa drugo do nedostatak informacija.

Bezalternativnost kapitalizma, dalje, sugerira nova filozofija istorije koja se ne ogleda samo u tome što su ranije žrtve postale dželati i obrnuto, nego i u postuliranju novog okvira za prevrednovanje prošlosti. Multinacionalnom kapitalu važno je suočavanje sa prošlošću i dozirana idejna saglasnost koja ne bi remetila međudržavnu saradnju i funkcionisanje nadržavnih ustanova EU. Komisije za izmirenje sugeriraju toleranciju prema više ravnopravnih verzija prošlosti u sklopu nove bezalternativnosti: napredak je naime zabluda, a kapitalizam je definitivno carstvo slobode i kraj istorije. Slika totalitarne socijalističke prošlosti podjednako je raširena kod evrocentrista i kod evroskeptika. I kod jednih i kod drugih kapitalizam  nema alternative jer je Drugi totalitarni komunizam: kao Neevropa ili kao tamnica vlastite nacije. Tome nasuprot, treba nedvosmisleno reći da je socijalistička prošlost znatno složenija od današnje službene slike o njoj. Dovoljno je podsetiti na to da je socijalizam u 20. veku osigurao period dugog mira (kao uslova svih uslova). Pre će biti da je jugoslovensko samoupravljanje bilo složena autoritarna modernizacija, a ne obična autokratija niti goli totalitarizam. Savremena levica mora biti kritična prema realsocijalizmu, ali i kadra da poljulja aktuelnu dogmu o socijalizmu kao mračnoj prošlosti. Nada u ulazak u EU nalik je iščekivanju bliskog ovosvetskog spasenja.

Zločini komunista postali su metapolitičko jezgro tranzicije koju nadzire duga ruka Brisela. Crvenu komunističku zamenila je žuta evropska zvezda, a umesto berlinskog dignut je šengenski zid. U središtu pokušaja da se istorija komunizma predstavi kao kriminalni proces je raspoznavanje motiva zločinačkog čina. Ukidanje privatne svojine markirano je kao ključno kriminalno delo i kao izvor utopije, totalitarizma i zločina. Da bi se stigmatizovala levica Rezolucijom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 25. 1. 2006. zločini fašizma izjednačeni su sa zločinima koje su počinili isto tako totalitarni komunistički režimi (Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o zločinima koje su počinili totalitarni komunistički režimi 2006). Fašistički zločini pravdani potrebom uklanjanja drugačije krvi izjednačeni su sa nasiljem komunista učinjenim u ime klasne pravde. Naravno da je i levica delom odgovorna za ovo stanje jer se nije na vreme suočila sa senkama vlastite prošlosti. Izuzev kritike staljinizma, ostala nedela levica je gurala pod tepih.

Normalizacija nacionalizma je u Srbiji «pojela levicu», a to je olakšala hronična nepostojanost inteligencije na ovim prostorima. U tome prednjače preobraćeni levičari koji se zbog ranije apologije socijalizma sada iskupljuju njegovom demonizacijom. Raspad socijalističke Jugoslavije bio je operacija na otvorenom srcu domaće levice. Levica u Srbiji jeste svakako marginalizovana i zbog nepopularnosti Miloševićevog režima kod nas i u svetu. Nije propuštena prilika da se sa rušenjem Miloševića demonizuje levica uopšte, pa je vladajuća konzervativnoliberalna koalicija nakon 2000-te stvorila od legalizma i evropocentrizma novu borbenu retoriku. Da radikalna desnica (SRS) nakon toga nije postala branič siromašnih i nezaposlenih, neuspeh levice bi možda mogao biti shvaćen kao prolazna slabost. Stvorena je neprogresivna nestabilnost režima u kom su suočeni proevropski ultraliberali i socijalni nacionalisti. Prvi kriju okolnost da je EU još uvek više projekt frakcija multinacionalnog krupnog kapitala, a ne interesa širokih slojeva stanovništva, a drugi su još uvek zarobljeni nacionalnim interesom kojim vešto manipulišu.

To što je zov za odbranom Kosova ohrabrio mišljenje da danas odbrana nacije treba da bude prioritet levice nikako ne treba smatrati prirodnim. Samorazumljiva odbrana državne teritorije lako normalizuje nacionalizam, ali i neosetno šovinizuje levicu. Zaboravlja se da još od K.Marksa prioritet levice nije nacionalni nego klasni interes, premda je levica u prošlosti (a i danas) taktički koristila nacionalna osećanja u borbi protiv raznih imperijalizama i kolonijalizama. Doslednoj levici nacionalizam nikada nije bio strateški cilj, mnogim liberalima i konzervativcima jeste. Štaviše, levica je neretko prednjačila u kritici vlastitog nacionalizma i u tome je razlika između D.Tucovića i S.Miloševića. Zato treba jasno razdvojiti patriotizam od nacionalizma. Kritički, a ne slepi patriotizam jeste protivotrov nacionalizmu, ali može biti i opasan mit.

(/slika2)Da ova ravnoteža nije poremećena ne bi se lako antifašizam nacionalizovao. Današnjem režimu antifašizam je takođe smetnja. Ipak zbog evropskog okruženja trebalo je iskonstruisati srpski nacionalni antifašizam da bi se preko četnika ušlo u Evropu i da bi se zauvek kastrirao jugoslovenski antifašizam partizanskog pokreta.

Sa nestankom višenacionalne države komunisti su postali izdajnici, a nacionalisti su proglašeni patriotima. Kako izgleda to je bio razlog zašto na prostorima bivše Jugoslavije još uvek nema novih parlamentarnih komunističkih partija, dok u bivšim socijalističkim državama i u zapadnoj Evropi ove još postoje. Ne čudi što je u ratnom rasulu šovinizam patriotizovan, a internacionalizam proglašen za izdaju. Lišena opasnosti s leva, desnica je izgubila osećaj za realno. I njena inteligencija teže je podnela pobedu od poraza. Na neki način i bezalternativnost postaje problem samom kapitalizmu zato što se svaki režim pravda ugroženošću od neprijatelja. Lišen socijalističke pretnje turbo kapitalizam je danas manje idejno jedinstven pa je prinuđen da oživljava stare i menja nove neprijatelje. Dž.Buš je napao Irak 2003. izmišljajući iračku pretnju tajnim oružjem. Pravdanje kapitalizma lišeno antikomunizma osuđeno je na improvizaciju.

 Na zbunjenost i povlačenje levice u Srbiji uticalo je i ponašanje evropske inteligencije prema zbivanjima na Balkanu tokom 1990-ih. Ne samo što je izostala podrška jugoslovenstvu i levici izvana, nego je ojačao antitotalitarni kurs. Miloševićev imperijalizam je čak izjednačavan sa fašizmom, a Tuđmanov secesionizam je pretežno ocenjivan kao demokratski otpor. Milošević je postao simbol spoja minulog komunizma i novog nacionalističkog totalitarizma, nacionalboljševizma . Zločini u Jugoslaviji su u svetu medijski poređeni sa Aušvicom i Holokaustom. Snažna medijska demonizacija Srba koja je na Zapadu svesno korišćena i dijabolizacija Miloševića kao levičara odvraćala je mnoge od levice. I unutar i van zemlje rastao je rejting antimiloševićevske opozicije koja se zalagala za legalizam i kapitalizam.

„Buldožer- revolucija“ je  2000-te u Srbiji pružila snažni zamah tajkunskoj privatizaciji koja je počela i pre toga. Izmenjeni svojinski poredak tražio je novi poredak sećanja. Obnovljeni srpski kapitalizam nakon 2000-te promenio je nazive ulica i udžbenike istorije. Restauracija “prekomunističkih kostura” u nacionalnim istorijama utvrdila je nove mehanizme zaborava. Biračka masa osiromašenog društva ne prihvata otvorenu kapitalističku retoriku, pa je sigurnije nastupati preko zalaganja za demokratiju.

Demokratiji nije potrebno mentalno ukorenjivanje u naciji kao prepolitičkoj sudbinskoj zajednici. Za one koji su lojalni poreklu demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Nije ironija istorije to što danas nesvrstanost brane Toma Nikolić i Stipe Mesić, već je to rezultat i nemoći levice.

Mediji su prepuni «demokratskih» debata, a naličje je ogromna nezaposlenost. Treba najpre dekonstruisati emfatičnu i romantičnu viziju tranzicije i tranzicijski fundamentalizam kao jedinu osnovu velikih očekivanja od EU. Prosto rečeno treba prozreti cinizam vladajućih koji nažalost ima racionalni sadržaj: bolje biti eksploatisan, nego nikada eksploatisan. Lako je uočiti potencijalni strah od nezaposlenosti koji postoji kod zaposlenih, kao i kod miliona nezaposlenih. To je egzistencijalni strah da se bude izgnan iz društva gubljenjem radnog mesta. To povećava spremnost za prilagođavanjem i za tim da se bude eksploatisan. Ni preduzetnici, a ni njihova država ne uklanjaju ovaj strah, već manipulišu njim. Levica treba da ovaj strah preusmeri u proces izoštravanja društvenih protivrečnosti. A to znači da u širenju EU na Istok treba videti ne samo kosmopolitizaciju, nego i ekonomsku kolonizaciju, a tajkune koji se predstavljaju kao novi investitori treba markirati kao privredni polusvet .

Ne manje odlučno levica treba da se suprotstavi refrenu neoliberalnih fundamentalista da je prošlo vreme full time job i da je u jezgru “tranzicijske pravde” part time job. Samovolja kapitala lišena otpora levice i sindikata decizionistički zaoštrava eksploataciju legalizujući otvorenu samovolju kapitalista kod otpuštanja zaposlenih. Neoliberalna ideologija smatra normalnim novi društvenoekonomski socijaldarvinizam.            

Do skora je socioligija bila sinonim kritičke nauke, a od skora je sve više društvena tehnologija koja usavršava preduzetnički duh i domišlja tranziciju, umesto da se bavi osmišljavanjem prepreka privatizaciji i komercijalizaciji i jalovoj politizaciji svakodnevnog življenja. U svim sferama probija se reč leader kao oznaka pobednika u konkurenciji i trci za dobiti, a profitabilnost je postala skoro kriterij moralnosti.

Tranziciju treba čitati kao put ka nejednakosti, legalizam kao moralizam privatizacije, a Evropsku Uniju ne kao bratsku «veliku porodicu» , nego i kao nebratsko  društvo neravnopravnih. Ako se lični uspeh može meriti profitom, društveni napredak svakako ne može.

EU se moralizuje balkanističkim diskursom: kritikom etničkog čišćenja, diktature, rata, haosa, Bosne i Balkana. I njen neoliberalizam polazi od procedure i pozitivnog prava kao vrhovnog kriterija pravednosti, a zapostavlja prirodno pravo i zaboravlja da i pravo podleže moralnoj oceni. Pravda se legalnošću postupka, čime moralizuje pozitivno pravo jer legalnost poistovećuje sa legitimnošću. Izbori su kruna legitimnosti, ali se malo ko pita o izbornoj manipulaciji bogatih koji finansiraju kampanje i stvaraju „legalne“ ustanove. Lako je uvideti da upravo otuda što je kadar da novcem nametne izbornu volju, neoliberalizam ne strepi od pluralizma.

Naizgled pluralistički i samorazumljiv, neoliberalni moralizam koji gospodari javnim diskursom u temelju je represivan. Zalaganje za demokratiju, pravnu državu, «nevidljivu ruku» tržišta i sveopštu privatizaciju ne brani doduše drugome da drugačije misli, ali neslaganje uspešno marginalizuje snagom novca. Ugovor koji garantuje samo part time job uvećava slobodu, ali vlasnika kapitala. Reč je o represivnoj toleranciji bogatih. Reč je o prirodnoj evoluciji liberalne konkurencije lišene solidarnosti u rasizam i fašizam. Trgovina robljem u SAD i Brazilu u 20. veku i nemački nacizam podjednako su uverljivi istorijski primeri doslednih do ekstrema razvijenih načela kapitalističke konkurencije. Brutalna priroda liberalizma je krajem 20. veka iznova normalizovana jer je globalizovani kapitalizam razorio društvene veze (sve se može kupiti) i uvećao potencijal nasilja. Nestanak socijalne države goni vladajuće grupe da više ulažu u troškove bezbednosti jer raste kriminal izazvan bedom, a oružane pljačke postaju zarazni rizični način stvaranja početnog kapitala.