Političku karijeru gradi u kontejneru

Specijalno za „Politiku”

Oslo – Ima među političarima i onih koji zglajznu u karijeri, propadnu, postanu ideološki višak, skrenu s puta, zamere se nekome, padnu u nemilost. Kao takvi, nesnalažljivi ostanu na ulici, kao poslednji prosjaci završe kopajući po kontejnerima. Biva, ali retko. Mlada i ambiciozna norveška političarka lokalnog kova Margit Fausko (27) svoju karijeru u usponu gradi i hrani se čeprkajući svakodnevno po kontejnerima.

Već šest godina studentkinja i lider lokalnog odbora Stranke zelenih (MDG), hrani se otpadom, hranom bačenom u kante za smeće. Studira biotehnološki fakultet, fanatični je aktivista ekološke partije, čija je ideologija očuvanje i zaštita životne sredine, borba protiv zagađenja okoline, globalnog zagrevanja i klimatskih promena. Ona je i kandidat za narodnog poslanika u norveškom parlamentu sa liste okruga Buskerud na redovnim parlamentarnim izborima zakazanim za jesen ove godine.

Margit ne rovari po kontejnerima zato što nema šta da jede, već iz protesta: pokušava javnosti i vlastima da skrene pažnju da se, dok ljudi gladuju, hrana nemilice baca. Svakog dana Margit dolazi ispred prehrambene prodavnice u univerzitetskoj varošici Os, tridesetak kilometara južno od Osla. Ne pazari, već se posluži iz kanti za otpatke.

„Ima više nego što sam očekivala”, razdragano će Margit dok joj se iz kontejnera „smeše” malo pocrnele banane, ali sveže i čiste jabuke, pomorandže, pakovanje jogurta, kupus, karfiol...

U načelu, po norveškim zakonima nije dozvoljeno rudariti po kontejnerima i kantama jer su oni privatno vlasništvo prodavnica, butika, restorana. Margit kaže da je tokom šestogodišnjeg kopanja po kontejnerima bila zaustavljana i uhvaćena s plenom u rukama od pet do deset puta. Međutim, ne haje za zabrane i pretnje komunalaca. „Potpuno sam sigurna da je to što radim ispravno. Ono što bi trebalo da je zabranjeno jeste bacanje hrane. Nama je preko potreban zakon protiv bacanja hrane”, samouvereno će Margit dok nastavlja da pretražuje najnoviji asortiman artikala odbačenih u kante kao smeće.

Zvanična statistika kaže da je prošle godine u Norveškoj bačeno 417.000 tona još jestive hrane. U toku godine jedan Norvežanin baci 42,5 kilograma kvalitetne hrane. To je samo registrovana količina bačenih namirnica, brojke su sigurno još mračnije. Bacanje hrane postalo je deo norveške kulture, običaja, tradicije, tvrde eksperti.

„Bingo, pogodak!”, uzvikuje Margit Fausko držeći u ruci „upecane kapitalce” –nedirnuto i jestivo pakovanje slanine i pravu poslasticu, smrznutu picu. Smatra da je zabavno dolaziti u lov na hranu, to je čini zadovoljnom, ali u isto vreme i besnom.

„Odrasla sam na seoskom imanju u Hemsedalu, poznajem seljake, njihov trud uložen u proizvodnju hrane, a u isto vreme sam ljuta i ogorčena da država dozvoljava nemilosrdno bacanje namirnica”, priča ova mlada političarka.

Proizvodnja hrane iziskuje velike resurse, a time i veće zagađenje prirode. Bacanje hrane postalo je zapravo ekološki, klimatski problem, tvrde aktivisti Zelene stranke.

Dok nastavlja da prevrće po kantama, Margit upozorava da ona i njena partija Zelenih traže od norveške vlade da ispuni obećanje dato pre tri godine, kad je započeto donošenje zakona o zabrani bacanja hrane. Zeleni traže da se hrana donira narodnim kuhinjama i drugim centrima za pomoć siromašnim građanima.

Na drugoj strani, dok se hrana nemilosrdno baca, u većim norveškim gradovima, posebno u prestonici Oslu, u kući za siromašne kubure s namirnicama, vape za hranom i toplim obrocima. Virus korona i epidemiološke mere za sprečavanje širenja zaraze oterali su hiljade ljudi na biroe za nezaposlene, u redove za narodne kazane. Narodne kuhinje rade punom parom.

Brzo stasava siromašna klasa, rekli bi cinici. Korona uzima danak, u jeku najrigoroznijih mera i zatvaranja, u jednom periodu na birou za nezaposlene našlo se oko 400.000 radnika, da bi se poslednjim popuštanjem i labavijim lokdaunom na državnim jaslama našlo oko 250.000 ljudi. Stopa nezaposlenosti i dalje je na zabrinjavajuća 7,3 odsto. U „mirnodopskim uslovima” upola je niža. Uprkos nesebičnoj pomoći države, veliki broj ljudi ostao je bez posla i redovnih primanja. Statistika beleži da jedan od pet Norvežana muku muči da sastavi kraj s krajem, da plati račune, kiriju, kredite za automobil, stan. Oko 115.000 dece živi u porodicama s niskim primanjima i smatraju se siromašnima. Većina njih (67.700) su deca doseljenika, stranaca.

Banane iz kante za otpatke: Margit Fausko

Ovdašnji mediji danima su prenosili potresne prizore zabeležene ispred kuće za siromašne u Oslu: pred uskršnje praznike po gregorijanskom kalendaru (krajem marta), red za narodni kazan protezao se i do 400 metara niz ulicu. Mnogi su bili šokirani i potreseni.

„Suze su mi krenule”, kaže Henrik Ritmar Rus, koji je dotrčao s kesama namirnica kad je ugledao dugačak red pred kućom za siromašne. Vidim narod iz svih slojeva, od običnih norveških porodica do narkomana. Svi zaslužuju obrok i poštovanje, kaže donator Henrik.

U organizaciji „Centrala hrane” spasavaju namirnice: višak obroka, koji bi inače završili u kontejnerima, doniraju i dostavljaju u 130 centara za pomoć siromašnima širom Norveške, narodnim kuhinjama, kućama za siromašne. Kristijano Aubert, operativni šef u „Centrali hrane”, kaže da su samo u jednom danu pred uskršnje praznike dostavili rekordnih 30.000 porcija gotovih jela.

„Imamo sedam magacina hrane, otvaramo još jedan. Jasno je da pandemija uzima danak. Potražnja za hranom neverovatno je skočila prošle godine, čak 30 odsto, u nekim mesecima i do 70 odsto”, jada se Aubert, upozorivši da se negativan trend nastavlja i u ovoj godini.

Svere Rusten, jedan od rukovodilaca u kući za siromašne, ističe da država ima ozbiljan i veliki problem koji mora da se reši sistemski, politički. Na to se nadovezuje i Marijane Stangeland, šef uprave kuće za siromašne:

„Mnogo je donatora koji pomažu u vreme praznika, ali nama je hrana potrebna svakog dana, cele godine. Potrebe su ogromne. Tužno je da mi uopšte moramo da imamo kuću za siromašne u bogatoj Norveškoj”, rezignirana je Marijane Stangeland.