Udžbenici i nacionalni interes

Kao dugogodišnji prosvetni radnik, kao roditelj i deda, zahvaljujem „Politici” što redovno i ozbiljno prati problematiku izdavanja i korišćenja školskih udžbenika, kao i otpore da se u ovoj važnoj oblasti zavede elementarni red. Ti otpori su toliko veliki – a nisu motivisani pedagoškim, već komercijalnim, a delom i političkim razlozima – da bi ih bilo teško savladati da se nije jasnom instrukcijom uključio i sam predsednik republike Aleksandar Vučić. Raniji apeli nastavnika i roditelja nisu nailazili na odgovarajuću reakciju, pa se javni interes izgubio zarad nekih drugih ciljeva. Sad je već svima jasno da tzv. liberalizacija tržišta udžbenika (2003) nije izvršena da bi bili bolji i jeftiniji, kako se obrazlagalo, već da bi privatni i strani izdavači ubrali kajmak od ove unosne delatnosti, a uz to i kontrolisali sadržaj udžbenika. Kako je već dobro poznata servilnost nekadašnje dosovske vlasti prema stranim faktorima, uz čiju su finansijsku i logističku pomoć i došli na vlast, nije teško objasniti zašto je državni izdavač, Zavod za udžbenike, marginalizovan, iako su njegova izdanja najbolja. Ta ustanova deluje već duže od šest decenija, okuplja najstručnije autore i saradnike i ima najviše iskustva. Osim udžbenika, Zavod objavljuje i druge kapitalne knjige, posebno izabrana ili sabrana dela naših velikana, o čemu strani izdavači u Srbiji ne brinu, niti im pada na pamet.

Velike pogreške u školskim udžbenicima, o kojima su mediji, pa i „Politika”, poslednjih meseci pisali, nalaze se u knjigama tih novoformiranih stranih i privatnih izdavačkih kuća, za koje se ne traži nikakva licenca – dovoljno je da se registruju i odmah počnu objavljivanje školskih knjiga. Za te kuće rade i neki službenici državnih ustanova za kontrolu sadržaja udžbenika, što je više nego sukob interesa. Ima među njima i službenika resornog ministarstva, što se lako može utvrditi.

Uostalom, već postoji o tome nalaz Agencije za borbu protiv korupcije, ali posledice nije snosio niko, sem roditelja. Oni su žrtve u svakom slučaju – moraju da plaćaju ono što drugi pripremaju i biraju. U zakonu piše da o izboru udžbenika odlučuje i Savet roditelja, a u praksi se to svodi na odluku direktora škola. Njih privatni izdavači „stimulišu” metodama koje državni izdavač ne može niti sme da primenjuje (pokloni, turistička putovanja, fiktivni seminari na planinama i banjama...).

Vaša novinarka Dragana Jokić Stamenković pisala je u broju od 20. aprila o tome kako roditelje niko ne pita i kako u konkretnoj školi, u Surčinu, direktor grubo gazi stavove javnosti: ignorisan je Savet roditelja, a roditeljima je samo stigao nalog da knjige uzmu direktno od određenog izdavača. Pre neki dan, u jednoj emisiji na javnom servisu, predstavnici države relativizovali su probleme ove vrste, ne braneći ni zakon ni interese roditelja. Ta zakonska odredba o učešću roditelja u izboru udžbenika ionako je vrlo pogodna za ignorisanje, a nije baš ni jasno kako će se u nekom planinskom mestu, još pod dubokim snegom, a ponegde i bez struje, organizovati izjašnjavanje roditelja o 15 ponuđenih vrsta bukvara, a ima i drugih predmeta, bar po sedam–osam, u svakom od osam razreda osnovne škole. Treba li nam baš 15 verzija bukvara?

Država ima svog izdavača, a to je Zavod za udžbenike. Iz svega proizlazi da jedino ova kuća štiti javni interes, dok ostale često imaju partikularne interese, pretežno robno-novčanog tipa.

Na tragu inicijative predsednika Vučića, trebalo bi doneti zakonska rešenja koja će štititi javni interes u oblasti izdavaštva, jer udžbenici nisu obična roba i nije nevažno ko sve i s kakvim ambicijama ulazi u školu. Uveren sam da će ekipa novog ministra prosvete, mladog g. Ružića, uskoro izaći u javnost s predlogom rešenja koja će afirmisati dobre rezultate našeg školstva i zaštititi legitimne nacionalne interese u srpskom školstvu.

Prof. dr Aleksandar Nikolić,
univ. prof. u penziji