Sima Marković – predstavnik srpske levice

Jedan od tri najpoznatija srpska levičara, utemeljivača socijaldemokratije i socijalističke misli u Srbiji, pored Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, s početka 20. veka bio je i Sima Marković. Bio je naš poznati matematičar, učenik srpskih matematičkih virtuoza kakvi su bili Mihajlo Petrović Alas i Bogdan Gavrilović. Poticao je iz porodice prosvetnih radnika i od malih nogu učen je altruističko-humanim vrednostima i moralnim principima društvenog života s izrazitim osećajem za socijalnu pravdu. Završio je studije matematike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, posvetivši se rešavanju matematičkih problema i podučavanju učenika i studenata. Napisao je više udžbenika algebre i radio kao profesor u Drugoj beogradskoj gimnaziji.

Na početku političke karijere pripadao je radikalima, pod uticajem oca Miloša koji je bio jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (saborac i kum Nikole Pašića) još iz vremena Timočke bune (1883) i pripadao je njenom levom krilu. Pred Prvi svetski rat prišao je socijaldemokratama Dimitrija Tucovića, ali je posle Oktobarske revolucije (1918) prihvatio komunističke ideje i postao član Socijalističke radničke partije Jugoslavije (SRPJ). Na drugom kongresu ove stranke u Vukovaru, u junu 1920, uz Filipa Filipovića i Đuru Đakovića izabran je za sekretara partije, ali je na tom kongresu došlo do sukoba dve frakcije –revolucionarne i reformističke. Revolucionarna struja pobeđuje i usvaja se novi program partije, pa ona menja naziv u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ).

Iako je bio simpatizer ideja Oktobarske revolucije, Marković je bio protiv revolucionarne opcije – temeljnog menjanja društva oružanim putem tj. nasiljem. Smatrao je da se vlast ne osvaja na ulici, već na izborima i u parlamentu, a bolji socijalni i ekonomski položaj radnika u državi treba ostvarivati reformama i donošenjem boljeg zakona o radu. Bio je za parlamentarnu borbu, a ne revolucionarnu, uz stvaranje jake reformatorske stranke. Zato je stremio stvaranju nacionalne socijalističke radničke partije Srbije u okviru KPJ, koja će u datom trenutku na parlamentarnim izborima preuzeti vlast demokratskim putem – glasovima birača. Upravo njegovim velikim zalaganjem na prvim višestranačkim izborima KPJ je dobila 58 poslaničkih mandata i bila je treća u parlamentu po broju poslanika.

Zbog revolucionarnih zbivanja u Evropi (Nemačka, Mađarska i Italija), kao i zbog lošeg socijalno-ekonomskog stanja u državi, dolazi do niza štrajkova, nereda, ali i terorističkih akata koji su pripisivani komunistima. Vlast je odgovorila nasiljem, hapšenjima, progonom i konačno – zabranom rada KPJ. Ministar unutrašnjih poslova Kraljevine SHS Milorad Drašković u ime vlade je 29. decembra 1920. doneo naredbu „Obznana” o zabrani rada KPJ. Zbog toga su komunisti prešli u ilegalu i odgovorili sabotažama i atentatima. Revolucionarna komunistička organizacija „Crvena pravda” izvršila je neuspešan atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića 28. juna 1921. i uspešan atentat na ministra Milorada Draškovića, koji je ubijen u Delnicama 21. jula 1921. godine.

Zbog tih događaja donet je Zakon o zaštiti države, na osnovu kojeg se komunisti stavljaju van zakona, hapse i osuđuju. Tada je i Marković uhapšen i osuđen na robijanje u Lepoglavi. Zbog komunističkih ideja i agitacije morao je da prebegne iz zemlje u SSSR, ali je streljan u Staljinovim čistkama nekoliko godina kasnije, 19. aprila 1939.

Tridesetih godina 20. veka objavio je više dela, od kojih su najpoznatija „Ajnštajnova Teorija relativiteta”, „Komunizam u Jugoslaviji”, „Seljačka pitanja i agrarna kriza”, „O pokretu za reformu matematičke nastave”. Nažalost, zbog turbulentnih vremena u kojima su se našli naša mlada država i južnoslovenski narodi uticaj i mišljenje ovog velikog čoveka nisu došli do izražaja i razumevanja, a on je postao žrtva sukoba dve pogubne ideologije koje su tragično obeležile 20. vek – imperijalističkog fašizma i boljševičkog komunizma.

Miomir Garašanin,
Beograd