PETROLEJSKI ZAPLET

Ne opstaju najjače i najinteligentnije vrste, već one koje se najbrže prilagode promenama.

Čarls Darvin

Decenije romanse sa jevtinim „crnim zlatom“ odlaze u prašnjave arhive istorije. Svet je u stanju „naftnog šoka“. Cena barela iz dana u dan ruši sve rekorde, a ako je suditi po procenama ruskog energetskog kolosa Gasproma „veoma skoro“ će se uspeti na kotu od 250 dolara za jedno bure.

Posle 150 godina razvoja prisustvujemo početku završne faze Ere nafte. Stigli smo blizu „Vrha nafte“, što je termin koji označava trenutak kada proizvodnja prestane da raste i počne da opada. Na toj tački, koja označava da je više od polovine svetskih rezervi potrošeno, nafta postaje sve dragocenija i – sve skuplja.

„Pravo pitanje nije da li će do promena doći, već da li će zaokret biti obavljen u miru i redu ili će biti haotičan i nasilan jer smo suviše dugo čekali da počnemo sa pripremama za novu eru“, piše Pol Roberts u knjizi „Kraj nafte“.

Energija je u epicentru međunarodnih odnosa. Energetska bezbednost danas je nacionalni prioritet velikog broja zemalja. I osvajanje teritorija uveliko je vezano za osvajanje energije. Saznaćemo svakako više o tome kako je naftni lobi SAD svom predsedniku naložio da krene da ratuje po Bliskom istoku ne bi li najveći petrolejski rezervoar sveta stavio pod svoju kontrolu.

„Ne sme se dozvoliti da energija, kao nekada komunizam, podeli Evropu“, upozoravao je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo u danima kada je Rusija prekinula isporuke gasa Ukrajini, a time i ranjivoj Evropi.

Ministri energetike država G-8 nedavno su se u Japanu složili oko novog sporazuma koji određuje ciljeve za postizanje veće energetske efikasnosti i oko zajedničke borbe protiv eksplozije cene nafte i gasa.

Svima je jasno da posledice mogu da budu nesagledive. Zato alarmi zvone na sve strane. Zabrinuti su i Saudijci, najveći izvoznici nafte na svetu, iako će devizne rezerve kraljevine, kako kažu eksperti, za tri godine dostići 595 milijardi dolara. Zabrinut je Zapad iako će najveći deo tih petro-dolara biti plasiran upravo na njihovim tržištima.

Cena petroleja udvostručila se za samo godinu dana. Uvećana tražnja, rat u Iraku, pretnje Iranu, spekulacije finansijskih mešetara sa „papirnom naftom“, pad dolara i američkih naftnih rezervi, sve to na često misteriozne načine formira cenu.

Ozbiljan svet se priprema za još teže dane koji predstoje. Nafta obezbeđuje 95 odsto energije koja se koristi u transportu, pa je tu udar najjači. Kamiondžije i ribari po Evropi štrajkuju zbog neizvesne budućnosti. Britanci su potrošnju goriva smanjili za osam procenata. Kola se, recimo, voze sve manje a javni prevoz koristi sve više. Susedi se organizuju da bi na posao išli jednim a ne sa dva-tri automobila.

Čuvari čovekove okoline mogu da budu srećni. Fosilna goriva, poput nafte, najveći su zagađivači planete. Svaka kriza, pa i ova, ima neku dobru stranu. Vlasnik niskobudžetskog avio-prevoznika „Virdžin“ ser Ričard Broson nedavno je u Dubai sleteo „erbasom“ prepravljenim na bio-pogon. Bugarska već gradi prvu fabriku ovog goriva.

Gde smo mi tu? Jasno je da Srbija kao energetski visoko zavisna zemlja može da bude samo žrtva ovog petrolejskog zapleta, i da će svoj energetski račun plaćati sve skuplje. Uprkos tome, čini se da smo najmanje zabrinuti. Vozači koje televizije intervjuišu na pumpama nemoćno šire ruke pred novom cenom. Neki se, istina, prebacuju na gas mada je to nedovoljna uteha jer gas prati rast cene nafte.

Mirenje sa sudbinom je deo našeg mentaliteta. Udri brigu na veselje. Nema tu štednje. Pamtim kako su nas onomad uveravali da nam sankcije ne mogu ništa, kako će sve brzo proći itd. Godine su prolazile a i danas sankcije spominjemo kao jednog od uzročnika stagnacije ili nazadovanja.

Zanima me zato šta na planu energetskog darvinizma planira država. Namerno ne kažem vlada, jer se radi o strateškom problemu koji se tiče budućnosti. Zato bih voleo da čujem šta u ovim dramatičnim okolnostima preduzima država Srbija?

Jasno je da će energetska politika EU određivati energetsku politiku Srbije, zemlje koja je energetski zavisnija od ruskog gasa nego što je to Unija. Ali, Srbija mora da sledi sopstveni interes. Bez jalove politizacije poput one oko sporazuma o Južnom toku sa Rusijom koji čeka ratifikaciju.

Niti je Rusija protiv toga da Srbija uđe u Uniju, štaviše za to je zainteresovana, niti su Evropljani i Amerikanci protiv takvog sporazuma. Bolje strateški partner nego trgovac naftom i gasom. Mistifikacije su ne samo bacanje prašine u oči, već i opasno gubljenje vremena u teškom energotrenutku.

Energetska bezbednost podrazumeva da se „ne stavljaju sva jaja u istu korpu“, kako piše ekspert za ova pitanja Milan Simurdić. „Uključuje štednju energije, odnosno razvijanje energetske efikasnosti, alternativnih i obnovljivih izvora, što je poželjan politički i tehnološki izazov“.

U koju ćemo se energetsku nišu udenuti? Štedeti naftu? Maksimalizovati hidropotencijale i male vodene tokove? Oslanjati se na energiju vetra, biomase, sunca? Graditi nuklearku jer su svi izgledi da će se svet od zavisnosti prema nafti odučavati okretanjem nuklearnim elektranama? Britanski premijer Gordon Braun predviđa da će u doglednoj budućnosti biti izgrađeno čak 1.000 nuklearki.

U strateškim dokumentima nema reči o energetskoj bezbednosti Srbije. Dovoljno je osetiti miris nafte koji pritiska svet, pa shvatiti šta to znači. Da nas sutra ne bi koštalo više nego što mora, predlažem da energetska bezbednost bude šesti princip oko koga se okuplja vlada. Ako već ne princip za sebe, neka bude uključena u neki postojeći. Kao preambula ili aneks. Oni u vladi već znaju kako se to radi.