Živimo u društvu punom tabua

Drama „64” Tene Štivičić, u režiji Alise Stojanović, o ženama i muškarcima, deci i roditeljima, stvarnosti i mašti, novi je glumački iskorak Hane Selimović, ujedno prvi u svojstvu stalnog člana Ateljea 212. Predstava prati intimu savremenog bračnog para koji se lomi pod teretom očekivanja: sopstvenih, izneverenih, međusobnih i onih koje im nameće društvo. Premijera je izvedena na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. Scenograf je Darko Nedeljković, kostimograf Jelisaveta Tatić Čuturilo, kompozitor Ivan Brkljačić. U predstavi „64” igraju i Miloš Timotijević, Jelena Đokić, Vladica Milosavljević, Branislav Zeremski, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović i Denis Murić.

Iza darovite Hane Selimović su brojne pozorišne i filmske uloge: Dunjaša, Majka, Sena Zolj, Olga, Cmilja, Jula, Anabel, Saša, kći Lebedovih, Anisja, Dorina, odnosno Mila, Rosa, Leni, Divna Dukić, Jovana Nestorović....Šta se zapravo krije iza naslova „64”? Čime vas je osvojila scenska poetika Tene Štivičić ?

Moram da priznam da me je pre nego što sam i pročitala sam komad, prvo osvojila ideja o radu sa Alisom Stojanović. Ona je reditelj mnogih predstava koje sam veoma volela i priželjkivala sam našu zajedičku saradnju. Slično je i sa Teninim tekstovima, cenila sam ih kao publika, i desilo se da evo prvi put kada imam priliku da igram u nečemu što je ona pisala, imam utisak da nema tačnije drame, trenutka, ni uloge za mene, sada. Tena je pre svega jedna pametna i duhovita žena. A ja volim takve žene. Njen način pisanja je bistar, ubadajući, sa puno humora, zapravo veoma političan i zastrašujuće savremen. Nije teško biti osvojen nečim takvim. Broj 64 je broj prizora iz života jednog para, o kome gledamo predstavu.

 U ovoj drami Tena Štivičić progovara o ženama i muškarcima, o deci i roditeljima... Šta vam je u slučaju ove predstave bilo najvažnije?

Najbitnije mi je bilo da u ovim sumanutim okolnostima uspemo da stvorimo nešto što nas se svih tiče. Mislim da živimo u vremenu koje je toliko izvitopereno da je vrlo teško naći temu koju umetnost može da obrađuje, a da nas se ta tema zaista tiče. Nekako je stvarnost dominantnija i upečatljivija od svega što umetnost može da ponudi. Ova predstava pak govori o dominantnoj stvarnosti koja melje, u kojoj se ljudi bez obzira na najbolje namere jednostavno izgube. O tome kako su neizgovorene, a podrazumevane reči sklizak teren, o tome šta je zapravo odgovornost, i za koga smo mi odgovorni. Da li jedni za druge ili je svako sam, na kraju? Mislim, dakle, da su u pitanju vrlo univerzalne teme, bez obzira na specifične okolnosti o kojima sam tekst govori, koje na neki načim služe kao lakmus papir koji razotkriva neuralgične tačke savremenog društva, ako išta slično društvu i postoji. Ovaj tekst govori o ljudima pod pritiskom. Dakle, manje više, o svima nama.

Tenu Štivičić je oduvek zanimalo da propituje stereotipe, izokreće prihvaćene narative. U drami „64” razotkriva intimu savremenog bračnog para koji se lomi pod teretom očekivanja: sopstvenih, izneverenih, međusobnih i onih koje im nameće društvo. Do kakvih proznaja ste došli tokom procesa proba?

Koliko god da se mi osećamo emancipovano, „bez obzira na sve naše progresivne i savremene ideje”, kako kaže moja junakinja, mi živimo u društvu punom tabua. Samim tim i u društvu punom stega. A to osećanje se ponekad najbolje otpušta glasnim govorom o osetljivim temama. Telo jedne žene, njeni hormoni, menstruacije, menopauze, trudnoća, odluka o rađanju, odluka o zajedničkom životu ili braku, odluka o izboru profesije, sve to deluju kao nešto što se podrazumeva. A ništa se ne podrazumeva. Dakle, sve su to teme o kojima se mora govoriti, istrajno, dok one zaista ne postanu nalik na „dobar dan”.

Kakva je u tom kontekstu sudbina vaše junakinje? Koje dileme su vas mučile dok ste pronalazili scenska rešenja za odslikavanje svih nijansi njene ličnosti ?

Nikada nije uputno govoriti o dilemama unutar procesa, pre svega jer one zvuče mnogo banalnije nego što ljudi vole da govore u intervjuima. Ja sam se, recimo, povremeno pitala umem li i dalje da glumim, da li sam ikada umela, šta je danas uopšte smešno, da li će zaista na kraju svega ovoga u salu ući publika, i ako proglumim, da li ću oslabiti pet kila do premijere. Kažem vam, mnogo manje intelektualno, nego što čitaoci vole.

U kakvoj atmosferi ste radili predstavu?

S obzirom na okolnosti, predstava je nastajala u magično poznatim okolnostima, nalik na normalne. Hvala Ateljeu na tome.

Čoveka menjaju okolnosti. Prilagođava se. Šta sve čovek u naletu vremena mora da potiskuje u sebi?

Čovek malo toga treba da potiskuje, sem ako time ne ugrožava na ozbiljan način druge ljude. Recimo kada osetite potrebu da ženu upitate kad će se udati ili da je posavetujete da bi bilo bolje da ima decu umesto kućne ljubimce, kada za ženu koja prijavi zlostavljanje postavite pitanje, zašto ne ranije, zašto baš sada, kada osetite poriv da anonimno na internetu napišete nešto uvredljivo i ružno o bilo kojoj osobi, predlažem da taj neobičan nagon potisnete. Potiskivanje nekada ume biti i korisno.

Kako vidite budućnost pozorišta?

Da umem da vidim budućnost, verujem da ne bih bila glumica. Ono što pak umem to je da verujem da je pozorište preživelo i gore. I da će preživeti i ovo. U kom obliku će preživeti, to je već do nas. A da li imam poverenja u ljude, to je već sasvim drugo pitanje.