Od se­o­skog slu­ge do mi­ni­stra

Gor­nji Mi­la­no­vac – Na pri­stu­pu in­du­strij­skoj zo­ni, od pro­šle sed­mi­ce, na­mer­ni­ke po­zdra­vlja kip Mi­loj­ka Ve­ljo­vi­ća Ve­lja­ša (1928–2016), kao se­ća­nje na čo­ve­ka ko­ji je mo­žda ne­po­no­vlji­vim de­lom obe­le­žio pred­u­zet­nič­ki i dru­štve­ni ži­vot Gor­njeg Mi­la­nov­ca. Spo­me­nik je, uoči Cve­ti, dig­nut za­la­ga­njem ov­da­šnjih pri­vred­ni­ka i osta­će da sve­do­či o čo­ve­ku i da­ni­ma kad je na­se­lje po­red De­spo­to­vi­ce sta­sa­va­lo u moć­no fa­brič­ko sre­di­šte Sr­bi­je na raz­me­đu še­ste i sed­me de­ce­ni­je pro­šlog ve­ka.

‒ Ve­ljo­vi­ću pri­pa­da iz­u­zet­na ulo­ga za raz­voj i na­pre­dak na­še sre­di­ne, jer je za­slu­žan za osni­va­nje PIK-a „Ta­ko­vo”, mod­ne kon­fek­ci­je „Rud­nik”, fa­bri­ka „Me­ta­lac”, „Zve­zda” i ni­za dru­gih pred­u­ze­ća, a po­se­ban ko­lek­tiv na tom spi­sku bi­le su „Deč­je no­vi­ne” ‒ po­ru­čio je na ot­kri­va­nju be­le­ga, u svom slo­vu, De­jan Ko­va­če­vić, da­na­šnji pred­sed­nik op­šti­ne Gor­nji Mi­la­no­vac.

Ži­vo­to­pis Ve­ljo­vi­ćev sko­ro da je ne­u­po­re­div, po­čev od za­vi­čaj­nih Rta­ra kod Lu­ča­na, oda­kle je po­te­kao iz si­ro­ma­ške ku­će.

‒ Ta­ta je imao sa­mo de­set go­di­na kad je pre­šao u Tr­bu­ša­ne kod Čač­ka, u do­ma­ćin­stvo An­dri­ća, za se­o­skog slu­gu – ka­že za „Po­li­ti­ku” Mi­loj­kov sin Slo­bo­dan ko­ji da­nas, na­iz­men­ce, ži­vi u Čač­ku i Be­o­gra­du.

Mi­loj­ko je kao dva­de­se­to­go­di­šnjak bio ko­man­dant omla­din­ske rad­ne bri­ga­de na pru­zi Ša­mac–Sa­ra­je­vo i pri­hva­tao se pred­sed­nič­kih du­žno­sti u Ko­mu­ni­stič­koj par­ti­ji, od Gu­če, pre­ko Mi­la­nov­ca i Kra­lje­va, do čla­na Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Sr­bi­je. Ško­lo­vao se us­put, do ma­gi­stra eko­no­mi­je, i 1968. pre­šao u Be­o­grad. 

Bio je član (mi­ni­star) Iz­vr­šnog ve­ća Sr­bi­je, di­rek­tor u Sa­ve­znoj di­rek­ci­ji rob­nih re­zer­vi, pred­sed­nik Po­ljo­pri­vred­nog kom­bi­na­ta „Be­o­grad” (1981–1988), a u tom raz­do­blju PKB je sa­gra­dio ču­ve­ni kom­bi­nat „Ku­ban” u Kra­sno­jar­skoj obla­sti, de­lu da­na­šnje Ru­ske Fe­de­ra­ci­je.

Iz mi­ni­star­skih da­na u srp­skoj vla­di osta­le su pri­be­le­že­ne pre­gr­šti ra­znih zbi­ti­ja. Je­da­red je Ve­ljo­vić, u hod­ni­ku Se­kre­ta­ri­ja­ta za fi­nan­si­je RIV-a, sreo pred­sed­ni­ka Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, Ve­li­bo­ra Gli­go­ri­ća, s ko­ji se već znao. Uve­de ga u kan­ce­la­ri­ju, a aka­de­mik ve­li do je sti­gao po po­zi­vu ra­di po­ve­ća­nja do­dat­ka za aka­de­mi­ke, ko­ji je ta­da bio 10.000 di­na­ra. Mi­loj­ka je na­lju­ti­lo to što je bi­ro­kra­ti­ja po­zva­la pred­sed­ni­ka i se­kre­ta­ra SA­NU da im do­la­ze na vra­ta, i od­mah za­po­ve­dio da se do­da­tak za aka­de­mi­ke iz­jed­na­či sa onim što pri­ma­ju lju­di na naj­vi­šim du­žno­sti­ma u re­pu­bli­ci. Da­kle, 30.000 me­seč­no.

Dru­gom pri­li­kom, kad je usva­jan bu­džet Sr­bi­je, uneo je od­red­bu da se u struč­nim slu­žba­ma, gde ra­de uglav­nom se­de gla­ve, pri­mi po je­dan pri­prav­nik na 30 za­po­sle­nih. Ko to ne iz­vr­ši ne­će pri­mi­ti pla­tu za na­red­ni me­sec, april.

Go­di­ne 1970. šef ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka RIV-a po­ru­či Ve­ljo­vi­ću da de­le­ga­ci­ja so­lun­skih rat­ni­ka, ko­ji baš ni­su bi­li dr­žav­ni mi­lje­ni­ci u to do­ba, tra­ži pri­jem. Oni bi, re­ko­še pu­to­va­li u So­lun da bi po­lo­ži­li ven­ce na srp­sko gro­blje Zej­tin­lik. Sa­mo, ne­ma­ju pa­ra.

Ve­ljo­vić im je obez­be­dio dva auto­bu­sa ča­čan­skog „Auto­pre­vo­za” sa pra­ti­o­ci­ma, pre­vo­di­o­ci­ma i ser­vi­som za po­slu­ži­va­nje to­kom pu­ta.

Osta­do­še u ne­ve­ri­ci.

„Bi­li su zbu­nje­ni mo­jim pred­lo­gom i ta­da je je­dan od čla­no­va de­le­ga­ci­je, sa­ni­tet­ski pu­kov­nik Srp­ske voj­ske, pro­fe­sor i di­rek­tor Ne­u­rop­si­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce u Be­o­gra­du dr Uroš Je­kić iz­va­dio ne­ki zgu­žva­ni pa­pi­rić, raz­vio ga, pru­žio mi i pi­tao šta vi­dim na tom cr­te­žu – re­bu­su. Oči­gled­no, vr­šio je test da bi vi­deo da li sam psi­hič­ki nor­ma­lan. Od­go­vo­rio sam i po­go­dio šta je na cr­te­žu” ‒ se­ćao se ka­sni­je Ve­ljo­vić.

Rat­ni­ci su kre­nu­li o tro­šku bu­džet­ske re­zer­ve i to je bio pr­vi i je­di­ni put po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta kad je 35 bra­ni­la­ca otadž­bi­ne po­se­ti­lo srp­sko gro­blje u grč­koj lu­ci.

Mi­loj­ko Ve­ljo­vić je, ina­če, deo ži­vo­ta bio u bra­ku sa Ma­ri­jom Bak­som, ita­li­jan­sko-ju­go­slo­ven­skom glu­mi­com, jed­nom od naj­lep­ših že­na svog do­ba, pa je broj­ne go­di­ne pro­veo u Ita­li­ji.